Kako japanske zgrade izdrže i najrazornije zemljotrese — zašto su žrtve relativno retke

U utorak je jugozapadni deo Japana pogodio zemljotres magnitude 6,8: srušio se deo tržnog centra, pala je istorijska svetinja, a najmanje 18 ljudi je izgubilo život. Spasilačke ekipe i dalje pretražuju ruševine, pa se očekuje da će se broj žrtava možda povećati.

Zašto je broj žrtava u Japanu znatno manji nego u drugim zemljama?

Iako svaki smrtni slučaj predstavlja tragediju, broj stradalih u Japanu često je znatno niži nego u sličnim potresima drugde u svetu. Stručnjaci to objašnjavaju decenijama ulaganja u seizmičku zaštitu, stroge građevinske propise i redovnu obuku stanovništva.

Građevinski propisi i njihova istorija

Temelj japanskog sistema je strogi građevinski propis koji se pooštrava posle svake velike katastrofe. Ključna promena uvedena je 1981. godine — novi standard zahteva da veće zgrade ostanu upotrebljive posle umerenih potresa i da u snažnim potresima upiju energiju bez kolapsa. Analize pokazuju da su zgrade izgrađene posle 1981. znatno otpornije: u potresu u Kobeu 1995. stopa srednjih i velikih oštećenja kod novijih zgrada bila je 5,8%, dok je kod starijih iznosila 12,5%.

Tehnike gradnje koje spašavaju živote

Nove konstrukcije projektuju se tako da se "njihaju" sa talasima tla, umesto da se rigidno opiru. Za važne objekte, poput bolnica i velikih skladišta, koriste se napredne metode kao što su:

A view of Aeon Mall shopping centre, after an explosion occurred following an earthquake with a preliminary magnitude of 7.1 struck Japan's southern Kumamoto prefecture, in Kashima Town, Kumamoto Prefecture, Japan (Reuters)

• Izolacija na temeljima — zgrade se postavljaju na fleksibilne ležajeve (slojevi gume i čelika) koji značajno umanjuju prenos potresa na konstrukciju. Do 2016. u Japanu je izgrađeno više od 4.000 takvih objekata.
• Pasivni prigušivači — uređaji između spratova koji upijaju energiju i smanjuju oscilacije, sve češći u modernim neboderima.

Priprema društva i sistemi ranog upozoravanja

Tehnologija je važna, ali nije dovoljna sama po sebi. Japan redovno organizuje vežbe evakuacije u školama i zajednicama, obuke iz prve pomoći i gašenja požara, a nacionalni sistem za rano upozoravanje može poslati obaveštenje putem telefona, TV-a i radija nekoliko desetina sekundi pre nego što se oseti udar — dovoljno da se zaustavi voz, prekine proizvodnja ili zauzme zaklon.

Ograničenja i ranjivosti

Međutim, sistem nije svemoguć. Izolacija i prigušivanje su skupi i uglavnom se primenjuju na ključne objekte, ne na sve stambene zgrade. Starije, neprojektovane drvene i betonske kuće i dalje čine većinu zgrada koje otkazuju; u Kobeu su kvarovi veze u takvim kućama bili uzrok preko 90% smrtnih slučajeva. Pored toga, demografski trend starenja čini starije osobe posebno ranjivim — neke od povređenih u najnovijem potresu bile su osobe iz doma za stare.

Šta možemo naučiti iz poređenja sa drugim katastrofama

Potresi slične ili veće magnitude u drugim zemljama često su imali daleko tragičnije posledice: potres magnitude 7,8 u Turskoj i Siriji usmrtio je preko 50.000 ljudi i oštetio stotine hiljada zgrada, dok je potres 2005. u Pakistanu magnitude 7,6 odneo najmanje 86.000 života. Japanova velika katastrofa 2011. (magnitude 9,0) uzrokovala je oko 18.000 smrtnih slučajeva, većinom usled cunamija, a ne urušavanja zgrada — primer koliko razlika u građevinskoj otpornosti i pripravnosti utiče na ishod.

Zaključak: Japan ne može potpuno eliminisati smrtne slučajeve u zemljotresima, ali kombinacija strožih propisa, tehnoloških rešenja i društvene pripravnosti značajno smanjuje broj žrtava. Razlika između nekoliko desetina i desetina hiljada poginulih jasno pokazuje koliko se može postići ciljanim ulaganjem i planiranjem.