Nova studija pokazuje da su tilacini imali neobičnu kombinaciju lubanjskih i vilica koja ih je činila prilagođenim hvatanju malog, brzog plena, poput bandikuta. Iako su ličili na vukove, tilacini su evolutivno bliži kengurima. Poslednji poznati tilacin umro je 1936. u zatočeništvu na Tasmaniji, a istraživanja njihove biologije pomažu u zaštiti današnjih ugroženih torbarskih vrsta.
Tilacin Nije Bio Vuk: Nova Studija Pokazuje Da Je Lovio Male, Brze Plenove
A photo of a Tasmanian tiger.Credit: Dave WATTS/JACANA/Gamma-Rapho via Getty
Novo istraživanje menja uobičajenu predstavu o tasmanijskom tigru (tilacinu): iako je po izgledu podsećao na vuka, njegova građa lobanje i vilice upućuje da je bio specijalizovan za hvatanje malog i brzog plena, a ne za obaranje krupnih životinja.
Šta su otkrili naučnici?
Autori studije analizirali su oblik i veličinu lubanje tilacina i utvrdili jedinstvenu kombinaciju karakteristika: izuzetno veliku lobanju sa izduženom i tankom njuškom. Prema istraživačima, takva građa dovodi do bržeg kretanja vrha vilice pri zagrizu, što povećava udarnu silu i pogoduje hvatanju malog i okretnog plena poput bandikuta i zeca-sličnih torbara.
A photo of a Tasmanian tiger at the Hobart Zoo in Tasmania in 1928.Credit: Hugh Clark/imageBROKER/Shutterstock
„Što je vilica duža, to vrh brže kreće pri zagrizu. To povećava udarnu silu udarca,“ rekla je dr Vera Weisbecker, vodeća autorka studije. „Smatramo da je ogromna veličina lubanje omogućavala tilacinu da izdrži te sile.“
Dr Douglass Rovinsky dodaje da, iako je lobanja bila velika, nije bila robusna kao kod sivog vuka: „Njuška je duga i tanka, gotovo delikatna — više podseća na lisicu ili šakala.“ Ovo objašnjava zašto tilacini, uprkos opštem sličnom izgledu sa nekim vunastim grabljivcima, nisu lovili na isti način kao vretenasti vukovi.
Veza s drugim životinjama i pogrešne predstave
Naučnici ističu da su tilacini evolutivno bliži kengurima nego psima — bili su torbari čiji su preci rano divergovali od drugih sisara. Evropski kolonisti su ih zbog nalikosti na vuka smatrali opasnim za stoku, što je dovelo do progona i isplate premija za odstrel. Međutim, institucije poput Australian Museum navode da su tvrdnje o masovnim napadima na ovce i perad verovatno preuveličane, delom i zbog poznatih fotografija Harryja Burrella koje prikazuju tilacina s pilićem u ustima.
A photo of a Tasmanian tiger.Credit: John Carnemolla/Corbis/Getty
Istorija izumiranja i značaj za očuvanje
Tilacini su izumrli na australijskom kontinentu pre približno 2.000 godina, dok su poslednje populacije opstale na Tasmaniji. Smanjenje broja izazvali su lov i uvođenje pasa; poslednji poznati tilacin umro je 1936. godine od izloženosti u zatočeništvu u Beaumaris Zoo u Hobaratu.
Autori rada i nezavisni stručnjaci ističu da razumevanje biologije i ekologije tilacina nije samo istorijski interes: ono pomaže da se bolje zaštite današnje ugrožene torbarske vrste u Australiji, gde je stopa gubitka sisara među najvećima na svetu.
Zaključak
Nova studija naglašava da spoljašnja sličnost dve vrste ne znači nužno i istu ekološku ulogu. Tilacin je bio jedinstven predator prilagođen hvatanju brzog, malog plena, a ne „vuk“ koji je sistematski napadao stoku — zaključak koji menja interpretaciju njegove prirode i uzroka njegova izumiranja.
Pomozite nam da budemo bolji.
