Pomoć pri umiranju u svetu: Koje zemlje dopuštaju, a koje ograničavaju pristup?

Otprilike 400 miliona ljudi danas živi u državama koje su legalizovale neku formu pomoći pri umiranju. Zakoni i prakse se značajno razlikuju: jedne jurisdikcije zahtevaju da pacijent sam primeni lek, dok druge dopuštaju da lek primeni lekar (eutanazija).

Gde je pomoć pri umiranju dozvoljena

Među državama koje su u poslednjih godina promenile zakon nalaze se Kanada, Australija, Novi Zeland, Španija, Austrija, a nedavno i Francuska i Urugvaj. U Evropi takođe postoje Švajcarska, Holandija, Belgija, Luksemburg i Portugal (zakon iz 2023. još nije u potpunosti stupio na snagu zbog pravnih i regulatornih prepreka).

Primer: Oregon i Sjedinjene Države

U SAD je pomoć pri umiranju legalna u 13 saveznih država i u Washingtonu D.C. Oregon je bio jedan od pionira (1997) i služi kao model za mnoge druge zakone. U Oregonu pravo imaju terminalno bolesni, mentalno sposobni odrasli sa očekivanim preostalim životnim vekom do šest meseci; zahtevaju se potvrde od dva lekara. Od 1997. do danas evidentirano je 5.520 recepata za letalnu dozu, od kojih su 3.691 osobe preminule nakon primene leka.

Prema izveštaju iz 2025. godine, među onima koji traže pomoć: 61% su imali rak, 14% neurološko oboljenje (npr. ALS), a 11% srčanu bolest. Među 400 pacijenata koji su prošle godine uzeli letalnu dozu, 89% su naveli gubitak autonomije kao ključan razlog; drugi razlozi su bili gubitak dostojanstva (65%), gubitak kontrole nad telesnim funkcijama (47%), strah da će biti teret (43%), nedovoljna kontrola bola (28%) i troškovi lečenja (4%).

U većini američkih država koje dopuštaju ovu praksu lek mora da bude samoprijem od strane pacijenta; oko jedna trećina osoba koje dobiju recept na kraju ne primeni lek.

Kanada: primer „širenja prava"

Kanada je uvela MAiD (Medical Assistance In Dying) 2016. prvobitno za terminalno bolesne. Zakon je proširen 2021. tako da obuhvata osobe koje trpe "nepodnošljivu patnju" zbog ireverzibilne bolesti ili invaliditeta. Planirano širenje na osobe sa mentalnim poremećajima trenutno je obustavljeno. Kritičari upozoravaju na rizike za ranjive grupe dok brojima korisnika MAiD-a u Kanadi raste — danas je to otprilike 1 od 20 smrti, u poređenju sa ~1 od 100 u Oregonu.

Evropa: širok spektar pravila

U Evropi kriterijumi se kreću od ograničenja na odrasle sa neizlečivim bolestima blizu kraja života (npr. Francuska) do zemalja koje dopuštaju eutanaziju i za mlađe pacijente. Holandija i Belgija legalizovale su pomoć pri umiranju pre više od 20 godina i proširile su je na pacijente sa nepodnošljivom patnjom, uključujući i neke slučajeve mentalnih bolesti; obe države dozvoljavaju i eutanaziju, a kasnije su uvele i izuzetke za decu u određenim okolnostima (posebna i stroga pravila).

Španija i Austrija (2021, odnosno 2022) dopuštaju pomoć i u slučajevima intolerabilne patnje; u Austriji lek mora biti samoprimenjen, dok u Španiji medicinski profesionalac može primeniti lek.

U Italiji su regionalni i sudski precedensi (npr. Toskana) otvorili pravne puteve za medicinski asistirano samoubistvo u određenim okolnostima. Portugalov zakon iz 2023. još čeka implementaciju zbog sudskih i regulatornih zastoja.

Ostrva i posebne jurisdikcije

Na Britanskim ostrvima situacija varira: Jersey je dobio kraljevsku saglasnost i uvodi uslugu sa godišnjim zahtevom prebivališta kako bi se sprečio "turizam smrti"; zakon dopušta i intravenoznu primenu leka od strane lekara (voljna eutanazija). Isle of Man je usvojio zakon, ali čeka konačnu kraljevsku saglasnost; predloženi zahtev prebivališta je pet godina.

Australija, Novi Zeland i Latinska Amerika

U Australiji se dobrovoljno asistirano umiranje postepeno legalizovalo u većini saveznih država; u mnogim slučajevima rok preostalog života produžen je na 12 meseci za neurodegenerativne bolesti. Novi Zeland zahteva terminalnost i očekivani životni vek do šest meseci (12 meseci za neke neurološke dijagnoze). U obe zemlje dozvoljena je i samoprimena i primena od strane medicinskog osoblja (obično intravenozno).

U Latinskoj Americi, Urugvaj je 2025. usvojio zakon o pomoći pri umiranju za odrasle sa neizlečivim ili terminalnim oboljenjima. U regionu su i Kolumbija, Ekvador i Kuba dekriminalizovale eutanaziju u određenim okolnostima.

Etika, zabrinutosti i javna debata

Debata se fokusira na etička pitanja (autonomija, dostojanstvo), zaštitu ranjivih grupa, potencijal „klizavog terena" pri proširenju kriterijuma i na praktična pitanja implementacije: zahteve za prebivalištem, kontrolu pristupa, procene mentalne sposobnosti i pristup palijativnoj nezi. Zagovornici ističu pravo na izbor i ublažavanje patnje; protivnici ukazuju na rizik za osobe sa invaliditetom i one u socijalnoj izolaciji.

Zaključak

Pomoć pri umiranju je globalno temu koja brzo evoluira — od strogo regulisanih modela do zakona koji šire pristup van terminalnih stanja. Za čitaoce u Srbiji i regionu važno je razumeti razlike u kriterijumima, načinu primene i pravnim bezbednosnim mehanizmima koji prate ove zakone.