Studija objavljena u PNAS pokazuje da se mozak astronauta tokom boravka u mikrogravitaciji pomera unutar lobanje — najveći izmereni pomak iznosio je oko 2,5 mm. Kontrolna simulacija (head‑down tilt) pokazala je slične, ali manje izražene promene. Subjektivni osećaj pomaka i neke anatomske promene često traju ≥6 meseci, a veći pomaci u senzornim područjima povezani su sa sporijim oporavkom ravnoteže. Rezultati imaju implikacije za duge svemirske misije i razvoj u nultoj gravitaciji.
Postoji „svemirski mozak“: studija otkriva da se mozak astronauta pomera u lobanji i može uticati na buduće misije
(Credit: Inhauscreative/Getty Images)
Novo istraživanje objavljeno u časopisu PNAS pokazuje da dugotrajniji boravak u mikrogravitaciji može fizikalno da pomeri mozak unutar lobanje — i da ti pomaci ponekad traju mesecima.
Tim istraživača analizirao je podatke od 26 astronauta i 24 kontrolna ispitanika. Kontrolna grupa je delimično simulirala efekte mikrogravitacije spavanjem u položaju sa glavom nagnutom nadole (head‑down tilt). U oba uzorka zabeleženi su pomaci mozga, ali su oni bili izraženiji i dugotrajniji kod stvarnih astronauta.
Šta su istraživači pronašli?
Najveći izmereni pomak bio je oko 2,5 mm, opisan kao pomeranje „nazad, naviše i rotacija unazad u smeru nagiba“ u odnosu na stanje pre leta. Iako se radi o malim vrednostima u apsolutnom smislu, i pomeraj od nekoliko milimetara u zadnjem delu mozga može imati značajne efekte na svest i funkciju.
iss exterior shot
Istraživači su takođe uočili da su ispitanici sa većim promenama u senzornim oblastima mozga imali teže povraćanje ravnoteže i sporiji oporavak. Dok većina astronauta vraća osnovni osećaj ravnoteže u roku od nekoliko nedelja po povratku na Zemlju, subjektivni osećaj „pomaka“ i neke neuroanatomske promene često su trajale šest meseci ili duže; kod pojedinih učesnika neke promene su ostale i nakon završetka studije.
Zašto je ovo važno?
Rezultati ukazuju da efekti mikrogravitacije nisu ograničeni samo na poznate probleme kao što su gubitak gustine kostiju i smetnje vestibularnog sistema, već mogu uključivati i trajne anatomske pomake mozga. To ima posledice za planiranje dugih svemirskih misija — posebno za letove na Mesec, Mars i eventualnu trajnu naseljenost — kao i za pitanje da li i kako bi se ljudski mozak pravilno razvijao u uslovima niske ili nultе gravitacije.
Za kontekst: rekord za najduži pojedinačni boravak u svemiru drži ruski kosmonaut Valerij Poljakov — 437 dana na stanici Mir, što pokazuje da ljudsko telo može podneti veoma dugačke misije, ali pitanja o dugoročnim neuroanatomskim efektima ostaju otvorena.
Zaključak: Studija ne tvrdi da je boravak u svemiru smrtonosan za mozak, ali jasno sugeriše da mikrogravitacija može trajno promeniti položaj i funkciju mozga kod pojedinaca. Potrebna su dalja istraživanja kako bi se razumeli mehanizmi, kliničke posledice i mogući preventivni ili rehabilitacioni pristupi.
Važno: Dalja istraživanja treba da obuhvate veće grupe, duža praćenja i funkcionalne testove kako bi se procenile posledice za performanse astronauta i za planiranje dugoročnih misija i potencijalne reproduktivne scenarije u svemiru.
Pomozite nam da budemo bolji.
