U sve većem broju radova koji su tvrdili da mikroplastika prodire u ljudska tkiva pojavljene su ozbiljne primedbe na metodologiju. Kritičari upozoravaju da tehnika Py‑GC‑MS može davati lažno pozitivne rezultate jer razgradnja tkivnih masti proizvodi iste gasne signale kao polietilen. Pregled naučne literature identifikovao je 18 studija sa nedovoljnom kontrolom kontaminacije, a naučnici pozivaju na standardizaciju metoda i dodatna istraživanja pre donošenja konačnih zaključaka.
Da Li Su Masnoće Prerušile Mikroplastiku? Kontroverza oko Nalaza Plastike U Ljudskim Telesima
Illustration by Tag Hartman-Simkins / Futurism. Source: Getty Images
Ogroman broj istraživanja u poslednjoj deceniji stvorio je sliku sveta preplavljenog sitnim i neizbežnim mikroplastikom. Javnost je dodatno uznemirila saznanja da su čestice pronađene i u ljudskim telima — u krvi, organima, pa čak i u mozgu — što je pokrenulo talas istraživanja i vesti koje su brzo obišle svet.
Međutim, sve veći broj naučnika dovodi u pitanje pouzdanost nekih od tih rezultata. Kritike, koje je izveo The Guardian, usmerene su na metodologiju i kontrolu kontaminacije u važnim studijama koje tvrde prisustvo mikro- i nano‑plastike (MNP) u tkivima ljudi.
Jedan od najspornijih radova objavljen je u Nature Medicine i tvrdi da je zabeležen porast MNP u moždanom tkivu analizom uzoraka iz tela osoba koje su preminule u periodu od 1997. do 2024. godine. U pismu uredništvu istog časopisa druga grupa istraživača iznela je ozbiljne primedbe na te nalaze, navodeći „ograničene kontrole kontaminacije i nedostatak validacionih koraka“.
"Rad o mikroplastici u mozgu je šala," rekao je Dušan Materić iz Helmholtz Centra za istraživanje životne sredine u Nemačkoj. "Masnoća je poznata po tome što daje lažno pozitivne rezultate za polietilen. Mozak sadrži oko 60% masnoće."
Glavni tehnički problem odnosi se na metodu Py‑GC‑MS (piroliza spojena sa gasnom hromatografijom i masenom spektrometrijom). U suštini, uzorak se zagreva bez kiseonika da bi se razložio i analizirali se nastali gasovi. Međutim, razgradnja tkivnih masti može proizvoditi iste ili slične signale kao i neki plastični polimeri, što vodi do lažno pozitivnih rezultata.
Iako autori spomenuvaju hemijsko uklanjanje organskih materija pre analize, kritičari sumnjaju da ostaci masti mogu ostati i dovesti do pogrešnih identifikacija. U pregledu objavljenom januara 2025. godine, ekološka hemičarka Cassandra Rauert sa Univerziteta Kvinslend navodi da Py‑GC‑MS "trenutno nije odgovarajuća tehnika za identifikaciju polietilena ili PVC‑a zbog stalnih interferencija" i ukazuje na 18 studija koje nisu dovoljno kontrolisale rizik od lažno pozitivnih nalaza.
"Mislim da je to problem u celoj oblasti," rekla je Rauert. "Mnoge koncentracije MNP koje se izveštavaju su potpuno nerealne."
Frederic Béen sa Vrije Universiteit Amsterdam podseća da, iako postoje opšta pravila analitičke hemije, još ne postoje široko prihvaćene i specifične smernice za analizu mikroplastike u biološkim uzorcima. "Još uvek vidimo radove gde nisu primenjene osnovne dobre laboratorijske prakse, kao što su kontrole pozadinske kontaminacije," rekao je Béen, dodajući da bez takvih mera nije moguće sa sigurnošću tvrditi da su rezultati autentični.
Ova rasprava naglašava da je polje proučavanja mikroplastike u biološkim sistemima još u povoju. Potrebni su standardizovani protokoli, strože kontrole kontaminacije i nezavisna validacija metoda pre nego što se donesu definitivni zaključci o prisustvu i količinama mikroplastike u ljudskim tkivima, kao i o njenom mogućem zdravstvenom riziku.
"Plastiku u sebi verovatno imamo — to je razumna pretpostavka," zaključuje Materić. "Ali pravi, čvrst dokaz o količinama i potencijalnoj šteti još uvek nedostaje."
Pomozite nam da budemo bolji.
