Nova studija sugeriše da džepovi slanog i oslabljenog leda na površini Evrope mogu da se odvoje i polako potonu kroz ledenu koru, noseći oksidante i druge hemikalije do podzemnog okeana. Modeli pokazuju da materijal iz gornjih ~300 m može stići do baze kore u rasponu od ~30.000 godina do nekoliko miliona godina, zavisno od stepena oštećenja leda. Mehanizam povećava verovatnoću da Evroplin okean ima hemijsku energiju pogodnu za život i biće dodatno ispitan misijom Europa Clipper.
Evropa: Led Koji Tone Može Dopremiti Hemikalije Potrebne Za Život u Podzemni Okean
Jupiter's ocean moon Europa, as seen by NASA's Galileo probe. | Credit: NASA
Jupiterov ledeni mesec Evropa možda ima dosad nedovoljno prepoznat mehanizam kojim se oksidanti i druge važne hemikalije sa površine transportuju do njenog ogromnog podzemnog okeana, pokazuje nova studija istraživača sa Washington State University.
Evropa je jedno od najzanimljivijih mesta u Sunčevom sistemu za potragu za vanzemaljskim životom zato što ispod napukle, zaleđene kore krije globalni okean koji bi mogao sadržati i do dvostruko više slane vode nego svi okeani na Zemlji zajedno. Za razliku od Zemlje, taj okean je zatvoren za sunčevu svetlost i relativno osiromašen kiseonikom, pa bi eventualni život morao da se oslanja na hemijske izvore energije — poput oksidanata nastalih na površini pod uticajem žestokog Jupiterovog zračenja.
Iako su snimci sa svemirskih letelica pokazali da je površina Evrope geološki aktivna, većina opažene aktivnosti deluje horizontalno, a ne vertikalno, što otežava prirodne puteve kojim bi površinski materijali mogli stići do okeana. Blizu površine, led se takođe smatra relativno čvrstim "stalnim poklopcem" (stagnant lid), što dodatno ograničava vertikalni transport.
Kako potapanje leda može raditi
Koristeći računarske modele, tim koji predvodi Austin Green (sada postdoktorand na Virginia Tech, a prethodno povezan sa Washington State University) pronašao je da džepovi slanijeg leda u gornjim stotinama metara kore mogu postati gušći i mehanički slabiji u odnosu na okolni čistiji led. Takvi, gušći i oslabljeni slojevi mogu se odvojiti i polako potonuti kroz ledeni omotač — proces koji istraživači nazivaju litosfersko propadanje (lithospheric foundering).
Na Zemlji sličan proces dovodi do toga da delovi kore tonu u plašt (primera radi, naučnici su 2025. zabeležili znakove ovakvog propadanja ispod Sierra Nevade). Modeli primenjeni na Evroplinu ledenu koru debljine oko 30 km (≈18,6 milja) pokazali su da se materijal iz gornjih ~300 m može spuštati ka bazi kore u svim ispitivanim scenarijima.
Vremenski okviri variraju: u nekim modelima potapanje počinje posle 1–3 miliona godina i dosegne bazu kore nakon 5–10 miliona godina. U modelima sa izraženijim oštećenjem ili većim oslabljenjem leda, proces može početi već za ~30.000 godina i stići do okeana mnogo brže. Istraživači navode da mehanizam funkcioniše za širok raspon sadržaja soli, pod uslovom da površinski led bar delimično oslabi.
Zaključak istraživanja: Potapanje slanog, oslabljenog leda može biti efikasan i dugoročno održiv način da oksidanti i druge ključne hemikalije dospeju do Evroplinog okeana — što povećava šanse da tamo postoje izvori hemijske energije potrebne za život.
Evropa će biti detaljnije proučavana misijom NASA-e Europa Clipper, lansiranom 2024. godine, koja bi trebalo da stigne u jovijanski sistem u aprilu 2030. i obavi skoro 50 bliskih preleta tokom četiri godine. Ti podaci pomoći će da se proveri da li opisani proces zaista transportuje površinske materije u okean i koliko je efikasan.
Rad tima je objavljen 20. januara u časopisu The Planetary Science Journal.
Pomozite nam da budemo bolji.
