Nova studija nemačkih naučnika pokazuje da zakiseljavanje okeana može oštetiti zube ajkula — eksperiment sa izolovanim zubima blacktip reefshark vrste, sproveden osam nedelja, uporedio je pH 8,1 i pH 7,3. Zubi u kiselijim uslovima razvili su pukotine, rupe i koroziju korena. Iako mnoge ajkule obnavljaju zube, autori upozoravaju da bi povećana šteta mogla nadmašiti stopu zamene; potrebna su dalja istraživanja na živim jedinkama.
Zakiseljavanje okeana oslabljuje zube ajkula — nova studija upozorava
‘There is a corrosion effect on sharks’ teeth,’ a study’s author said. | Credit: Illustration by Stephen Kelly / Getty Images
Rastuća kiselost svetskih okeana menja strukturu zuba ajkula i može ozbiljno narušiti njihovu funkciju, ukazuju rezultati nove studije. Nemački naučnici su u časopisu Frontiers in Marine Science objavili podatke o „korozivnim efektima zakiseljavanja“ na morfologiju izolovanih zuba ajkula.
Kako je sproveden eksperiment
Istraživači su u kontrolisanim uslovima držali zube vrste blacktip reefshark u dva rezervoara tokom osam nedelja: jedan sa pH 8,1 (trenutni prosečni pH okeana prema NOAA) i drugi sa pH 7,3 — vrednost koja se modelima predviđa za oko 2300. godinu. Zubi izloženi kiselijoj vodi pokazali su jasne znake oštećenja: pukotine i rupe, koroziju korena i degradaciju mineralne strukture.
„Zakiseljavanje okeana ne može se zanemariti kao pretnja za ajkule,“ rekao je Maximilian Baum, vodeći autor studije i morski biolog sa Heinrich Heine University Düsseldorf.
Moguće posledice
Ovo slabljenje zuba može dodatno opteretiti populacije ajkula koje se suočavaju s drugim pritiscima — prekomerni izlov plena, gubitak staništa i promena klimatskih uslova. Iako mnoge ajkule redovno menjaju zube, autori upozoravaju da povećana stopa oštećenja može prevazići brzinu njihove obnove. Baum takođe ističe da efekat nije nužno ograničen samo na ajkule: drugi morski grabljivci sa visoko mineralizovanim zubima mogli bi biti pod sličnim rizikom.
Ograničenja i sledeći koraci
Studija ima važna ograničenja: ispitivani su izolovani zubi koji su bili izvan organizma, pa proces reparacije u živim jedinkama može delovati drugačije. Stručnjaci, uključujući Lisu Whitenack sa Allegheny College, napominju da bi brzina zamene zuba kod nekih vrsta mogla nadoknaditi štetu. Potrebne su dalje studije koje će ispitati funkcionalne posledice oštećenja — na primer, da li oštećeni zubi smanjuju sposobnost hvatanja i usitnjavanja plena.
Širi kontekst
Ovako direktno pokazano oštećenje mineralizovanih struktura dodatno proširuje spisak organizama ugroženih oceanom koji postaje kiseliji — ranije su u fokusu bili pre svega korali i mekušci. Autori navode da je cilj rada da izoluje hemijski učinak kiselosti na tvrda tkiva i da posluži kao polazna tačka za vrednovanje osetljivosti zuba i drugih izloženih struktura u morskim životinjama.
Zaključak: Rezultati upozoravaju da okidač ekoloških promena, kao što je zakiseljavanje okeana, može pogoditi i vrhunske grabljivce i tako imati šire posledice po morske ekosisteme. Potrebna su dodatna istraživanja na živim jedinkama i u prirodnim uslovima kako bi se utvrdio realan rizik i tempo kojim se efekti manifestuju.
Pomozite nam da budemo bolji.
