Tim sa McGill University razvio je flaster sa mikroiglicama koji aktiviran NIR svetlom bezbolno oslobađa hormon leuprolid u predkliničkim ispitivanjima na pacovima. Nanopartikli u iglicama konvertuju NIR u UV svetlo koje razgrađuje premaz i oslobađa lek. Iako lek stiže u krvotok bez dokaza o širenju nanopartikala u organima, ključni izazovi su biokompatibilnost, varijabilnost kože među pacijentima i ograničena doza. Potrebna su dodatna ispitivanja pre prelaska na veće životinje i klinička ispitivanja.
IVF Bez Igala? Rana Studija Pokazuje Bezbolni Mikroiglični Flaster Za Isporuku Hormona
A new microneedle patch could someday help patients undergoing IVF treatment do so without painful hormone shots. | Credit: Tempura via Getty Images
Tim istraživača sa McGill University razvio je flaster sa mikroiglicama koji se aktivira svetlom i u predkliničkim ispitivanjima na pacovima bezbolno oslobađa hormon leuprolid — lek koji se često koristi u protokolima vantelesne oplodnje (IVF). Rezultati su objavljeni u časopisu Small u novembru 2025. i ukazuju na potencijalnu alternativu svakodnevnim injekcijama.
Kako flaster radi
Flaster sadrži sitne iglice učvršćene od netopivog sintetičkog polimera koje nose nanopartikle napunjene leuprolidom. Nanopartikli su obloženi premazom koji se razgrađuje kada ga izlože blisko-infracrveno (NIR) svetlo. Jezgro nanopartikla pretvara NIR u ultravioletno (UV) svetlo koje zatim raskida veze u ovom premazu i oslobađa lek.
Zašto je bezbolno
Iglice su toliko plitke da probijaju samo rožasti sloj kože (stratum corneum) — sloj mrtvih ćelija koji nema senzorne nervne završetke. Zbog toga ubodi nisu bolni, objašnjavaju autori.
Šta su pokazala ispitivanja na životinjama
U eksperimentima na pacovima, NIR je uspešno aktivirao oslobađanje leuprolida bez dokaza da su se same nanopartikle otpuštale u krvotok ili akumulirale u organima poput jetre. Ipak, istraživači su do sada oslobodili relativno malu dozu, pa su neophodna dalja ispitivanja da bi se postigao nivo sličan kliničkim IVF protokolima.
Ograničenja i izazovi
Biokompatibilnost: Najveći izazov za nanopartikulne terapije je dokazivanje da materijali ne izazivaju toksičnost ili štetne imunološke reakcije dugoročno.
Variabilnost pacijenata: Debljina kože i količina potkožne masnoće razlikuju se među ljudima, što može uticati na prodornost NIR svetla i pouzdanost oslobađanja leka.
Ograničena doza: Trenutni dizajn oslobađa malu količinu hormona; za ekvivalent kliničke doze biće potrebno više nanopartikala, veći flaster ili višestruki flasteri.
Dalji koraci
Istraživači planiraju dodatne studije na pacovima kako bi proverili efikasnost stimulacije sazrevanja jajnih ćelija i optimizovali doziranje. Samo nakon uspeha u većim životinjama i detaljne provere bezbednosti mogla bi uslediti klinička ispitivanja na ljudima.
Zaključak: Koncept svetlom aktiviranog mikroigličnog flastera za isporuku IVF hormona deluje obećavajuće i može smanjiti bol i nepraktičnost svakodnevnih injekcija, ali pred njim su značajni tehnički i bezbednosni izazovi koje treba rešiti pre primene kod ljudi.
Pomozite nam da budemo bolji.
