Tim pod vođstvom Albina Carbognanija iz INAF-a predlaže da bi Venera mogla doživeti meteorski pljusak 5. jula. Dva asteroida — 2021 PH27 i 2025 GN1 — dele gotovo istu orbitu unutar Zemljine orbite; simulacije ukazuju da je roditeljski asteroid mogao da se raspadne pre 17.000–21.000 godina usled bliskih prilaza Suncu i YORP efekta. Prašina iz raspada mogla bi sada preseći Venerinu putanju, ali posmatranje sa Zemlje biće otežano; pouzdanija detekcija zahteva posmatranje iz orbite Venere.
Venera Bi Mogla Dobiti Impresivan Meteorski Pljusak 5. jula — Prašina Stara 17.000–21.000 Godina
An artist's impression of an asteroid fragmenting into multiple chunks. | Credit: NASA/JPL-Caltech
Venera bi ovog leta mogla da doživi snažan meteorski pljusak 5. jula, rezultat raspada roditeljskog asteroida pre više desetina hiljada godina, tvrdi tim astronoma pod vođstvom Albina Carbognanija iz INAF-a.
Kako je otkrivena moguća veza
Astronomi su zapazili dva asteroida — 2021 PH27 i 2025 GN1 — koja dele gotovo identične orbite u unutrašnjem delu Sunčevog sistema i pripadaju retkoj grupi Atira (celokupna orbita se nalazi unutar Zemljine orbite). Oba objekta su tipa X u spektralnoj klasifikaciji, što upućuje na sličan sastav. Zanimljivo, ova tela imaju izuzetno kratke orbitalne periode: zaobilaženje oko Sunca traje im samo oko 115 dana, najkraće među poznatim asteroidima.
Hipoteza o raspadu i proizvodnji prašine
Tim je modelovao njihove orbite unazad 100.000 godina i utvrdio da su se pre između 17.000 i 21.000 godina njihovi perihelioni približili Suncu na oko 15 miliona kilometara (≈9 miliona milja) — oko četiri puta bliže Suncu nego prosečna orbita Merkura. Tolika izloženost Sunčevom grejanju mogla je izazvati pucanje površine i oslabljenje kohezije roditeljskog tela, posebno ako je ono bilo labava gomila krhotina (rubble pile).
Istovremeno, termalno isijavanje može stvoriti slab potisak koji ubrzava rotaciju asteroida — tzv. YORP efekat. Carbognanijev tim sugeriše da je kombinacija popucale strukture i ubrzane rotacije dovela do razdvajanja tela na dva dela i raspršenja sitne prašine u prostoru.
Meteorski pljusak nad Venerom i mogućnost posmatranja
Simulacije pokazuju da je prašina nastala raspadom mogla ostati u Sunčevoj orbiti i da će Venera u julu preseći tu struju prašine. Ako su proračuni tačni, to bi izazvalo meteorski pljusak vidljiv iz Venere.
Posmatranje istog događaja sa Zemlje biće vrlo otežano: većina meteora bi se zbila na noćnoj strani Venera ili u geometrijskim uslovima koji otežavaju detekciju iz naše perspektive. Samo izuzetno sjajne vatrene kugle (magnitude oko -12 do -15, što je približno sjaju Meseca) mogle bi biti detektovane sa Zemlje, ali to zahteva povoljnu geometriju i posebne instrumente.
Najpouzdaniji način potvrde bio bi direktno posmatranje iz orbite oko Venere ili sa letelice u blizini: na primer, buduće evropske misije EnVision (planirana lansiranja 2031–2032) ili potencijalne NASA-ine misije DAVINCI i VERITAS, ukoliko budu realizovane.
Šta ovo znači za astronomiju
Iako na Zemlji većina meteorskih pljuskova potiče od kometa, postoje poznati primeri asteroida koji generišu meteorološke pruge — na primer Geminidi, povezani s asteroidom Phaethon. Ovaj slučaj podseća na takav scenario i pruža uvid u to kako sunčevo zagrevanje i YORP efekat mogu oblikovati sudbine malih tela u unutrašnjem Sunčevom sistemu.
Rad je objavljen 17. januara u časopisu Icarus.
Napomena za posmatrače: za sada je najrealnija opcija detekcije putem sondi u blizini Venere; sa Zemlje biće potrebno pratiti izuzetno sjajne vatrene kugle i koristiti specijalizovanu opremu.
Pomozite nam da budemo bolji.
