Studija u časopisu NPJ Climate Action predlaže splavarenje i potapanje borealnih trupaca u anoksične delove Arktičkog okeana kao moguće dugoročno skladištenje CO2. Autori smatraju da bi ova metoda mogla smanjiti neke negativne efekte kopnenog "wood vaultinga", ali upozoravaju da koncept nosi velike rizike: prava autohtonih naroda, uticaj na reke i morske ekosisteme, promenljivi uslovi morskog leda i neizvesno taloženje. Procena navodi da bi sečenjem i ponovnim pošumljavanjem 30.000 km² godišnje teoretski moglo skladištiti oko 1 milijarde tona CO2, ali potrebne su detaljne procene i konsultacije pre bilo kakve primene.
Naučnici Predlažu Potapanje Drveća u Arktiku Kao Dugoročno Skladištenje CO2
Sinking Trees in the Ocean May Slow Climate ChangePhilip Thurston - Getty Images
Dok drveće apsorbuje ugljen-dioksid i skladišti ga u drvenoj biomasi, pošumljavanje borealnih šuma sve češće postaje privremeno rešenje: požari, seča i degradacija vraćaju taj ugljenik u atmosferu. Novo istraživanje predlaže ambicioznu alternativu—splavarenje i potapanje trupaca u anoksične (siromašne kiseonikom) delove Arktičkog okeana—kao mogućnost višemilenijumskog skladištenja CO2.
Šta predlažu naučnici?
Studija objavljena u časopisu NPJ Climate Action predlaže da se, umesto masovnog zakopavanja drveta na kopnu („wood vaulting“), razmotri preusmeravanje dela posečenog borealnog drveta niz velike arktičke reke i njegovo taloženje u anoksične uslove morskog dna. Autori navode da bi takav pristup mogao smanjiti neke negativne efekte tradicionalnog vaultinga—poput povećane seče (~25%), degradacije zemljišta, narušavanja mikoriznih mreža i gubitka biodiverziteta—kao i emisija povezanih sa iskopavanjem i izgradnjom vaultova.
Zašto Arktik?
Podaci iz ranijih istraživanja (uključujući studiju u kojoj je Ulf Büntgen učestvovao) pokazuju da drvo u niskokiseoničnim jezerima može opstati bez raspadanja hiljadama godina. Autori ističu da su borealne šume često udaljene od naselja, ali blizu velikih reka koje vode u Arktik—npr. Ob, Jenisej, Lena, Yukon i Mackenzie—što bi olakšalo transport trupaca splavarenjem. Po proceni navedenoj u izveštaju, godišnje posečena i ponovo zasađena površina od oko 30.000 km² duž ovih tokova mogla bi teoretski skladištiti približno 1 milijardu tona CO2.
Rizici i otvorena pitanja
Autori jasno upozoravaju na brojne nepoznanice i potencijalne štetne posledice koje zahtevaju temeljne procene: pitanja prava i vlasništva autohtonih naroda, uticaj na rečne ekosisteme i hidrologiju, promenljivo ponašanje morskog leda, vrste-specifičan potencijal potapanja drveta, konačne lokacije taloženja na morskom dnu i lokalni efekti na biodiverzitet i morsku hemiju. Takođe, logistički i tržišni aspekti—infrastruktura, troškovi i ekonomska opravdanost—moraće biti detaljno razmotreni.
„Potrebna su dalja ispitivanja kako bi se utvrdilo da li je ovaj pristup ekološki održiv, tehnološki izvodljiv i etički prihvatljiv,“ navode autori.
Zaključak
Ideja splavarenja i potapanja drveća u Arktiku je hrabra i potencijalno obećavajuća, ali nije bez značajnih rizika. Pre nego što se primeni bilo kakva praksa, neophodne su dalje naučne studije, konsultacije sa lokalnim i autohtonim zajednicama, procene uticaja na ekosisteme i međunarodni dogovori o upravljanju arktičkim resursima. Istraživanje otvara važno pitanje kako kombinovati uklanjanje ugljenika sa očuvanjem biodiverziteta i pravima ljudi koji žive u tim oblastima.
Pomozite nam da budemo bolji.
