Studije iz kasnih 1990-ih pokazuju da laboratorijski štakori emituju ultrazvučne 50-kHz vokalizacije koje istraživači povezuju sa pozitivnim emotivnim stanjima tokom igre i pri škakljanju. Eksperimenti su takođe pokazali da štakori koji reaguju ovim "smehom" interpretiraju ambivalentne podražaje optimističnije i da je ta sklonost stabilna i nasledna. Ponovljeno škakljanje povećava hipokampalnu neurogenezu samo kod jedinki koje zaista uživaju u škakljanju, što ukazuje na važnu interakciju temperamenta i iskustva.
Nauka o „Kikotanju“: Zašto Laboratorijski Štakori Vole Da Ih Škakljaju
laughing little girl holding a pet rat© Happy monkey/Shutterstock.com
Ako mislite da su smeh i igra isključivo ljudska svojstva, ova istraživanja će vas prijatno iznenaditi. Krajem 1990-ih naučnici su otkrili da laboratorijski štakori emituju specifične ultrazvučne vokalizacije od oko 50 kHz tokom igre i pri škakljanju — zvukove koje istraživači upoređuju sa ljudskim smehom.
Ključna studija i šta je otkrila
U časopisu Behavioural Brain Research (oktobar 2000) objavljen je rad pod naslovom "50-kHz Chirping (Laughter?) in Response to Conditioned and Unconditioned Tickle-Induced Reward in Rats: Effects of Social Housing and Genetic Variables". Autori, među kojima je i Jaak Panksepp, dokumentovali su da štakori emituju 50-kHz "čirpove" koji korespondiraju sa pozitivnim emotivnim stanjima, bilo tokom igre, očekivanja igre, ili pri taktilnoj stimulaciji koju bismo nazvali škakljanjem.
Rats appear to emit ultrasonic 50-kHz chirp sounds when reacting positively to stimuli, akin to laughter.©New Africa/Shutterstock.com(New Africa/Shutterstock.com)
Kako su radili eksperimente
U opisanom protokolu, istraživači su koristili seriju brzih pokreta prstima preko leđa i vrata, zatim prevrtanje životinje na leđa i kratko energično škakljanje ventralne strane pre nego što bi životinju pustili. Tokom testova štakori su takođe obučavani da reaguju na dva tona: jedan je nagrađivao hranom, drugi je najavljivao šok koji treba izbeći. Nakon treninga je pušten ambivalentan ton (srednje frekvencije) i posmatrano je kako ga štakori interpretiraju.
Rezultati i tumačenja
Štakori koji su redovno bili škakljani i koji su pri tome emitovali mnogo 50-kHz vokalizacija češće su tumačili ambivalentni ton kao signal za nagradu — pokazali su "optimističnije" ponašanje. Ovo sugeriše da reakcija na škakljanje nije samo refleks, već povezana sa pozitivnim afektivnim stanjem.
Rats with a penchant for laughing can be selected for breeding that shows results in just four generations.©Volodymyr TVERDOKHLIB/Shutterstock.com(Volodymyr TVERDOKHLIB/Shutterstock.com)
Naslednost i individualne razlike
Istraživači su otkrili da je sklonost uživanju u škakljanju stabilna osobina i da se može selektovati — za samo četiri generacije moguće je uzgajati liniju štakora koja posebno reaguje na škakljanje (nazvanu u literaturi i „tickle monsters“). Štakori koji uživaju u škakljanju obično su manje neurotični i bolje podnose stres.
Povezanost sa neurogenezom
Zanimljiv nalaz je da ponovljeno škakljanje povećava hipokampalnu neurogenezu samo kod jedinki koje zaista uživaju u tom podražaju i odgovaraju ultrazvučnim vokalizacijama. To ukazuje na interakciju temperamenta i iskustva — stimulans sam po sebi nije dovoljan bez odgovarajuće dispositionske reakcije.
Etika i značaj
Ova »smešna« istraživanja pokazuju da i naizgled trivijalni protokoli mogu otvoriti važna pitanja o emotivnom životu životinja. Istovremeno, podstiču etičke diskusije o uslovima i načinu eksperimentalnog rada sa životinjama.
Napomena: Zvukovi od oko 50 kHz su uglavnom izvan opsega ljudskog sluha i beleže se specijalnom opremom za ultrazvuk.
Pomozite nam da budemo bolji.
