Pregovori SAD i Irana u Islamabadu su propali zbog neslaganja oko trajanja moratorijuma na obogaćivanje uranijuma: SAD traže 20 godina, Iran nudi 5. Iran trenutno ima oko 440 kg uranijuma obogaćenog na 60%, što skraćuje put do nivoa pogodnog za oružje. Pitanje traje u senci JCPOA sporazuma iz 2015. i više je političko nego strogo tehničko.
Zašto SAD i Iran Raspravljaju Odugovlačenje Zabrane Obogaćivanja Urana?
This image from a Pleiades Neo satellite from Airbus Defence and Space shows a truck in the upper left-hand corner that analysts believe was carrying highly enriched uranium to a tunnel in the compound of the Isfahan Nuclear Technology Center, in Isfahan, Iran [File: Airbus Defence and Space© via AP]
Pregovori između Sjedinjenih Država i Irana o moratorijumu na obogaćivanje uranijuma, povezani sa zahtevima za prekid vatre i olakšavanje sankcija, stali su u Islamabadu zbog neslaganja oko dužine tog moratorijuma. Važne tehničke činjenice, istorijski sporazumi i politički interesi obe strane oblikuju pregovaračku dinamiku.
Šta je obogaćivanje uranijuma?
Uranijum je prirodni radioaktivni element prisutan u steni, tlu i vodi. Najznačajniji izotop za nuklearnu industriju je U-235. Obogaćivanje je proces kojim se udeo U-235 u odnosu na U-238 povećava — od prirodnih ~0,72% do nivoa koji može biti korišćen za civilne reaktore ili, pri značajno višim vrednostima, za oružje.
IAEA deli obogaćeni uranijum na:
- Nisko obogaćeni (<20% U-235) — koristi se u civilnim reaktorima;
- Visoko obogaćeni (>20% U-235) — uključuje nivoe koji se mogu brzo dovesti do oružanih kapaciteta;
- Oružni nivo (~90% U-235).
Za obogaćivanje se obično koristi gasoviti uranijum-hexafluorid koji se uvodi u centrifuge; lakši U-235 se postepeno odvaja od težeg U-238.
Trenutno stanje i zašto je to važno
Prema izveštajima, Iran trenutno poseduje otprilike 440 kg uranijuma obogaćenog na 60%, nivo koji značajno skraćuje vreme potrebno za dostizanje ~90% — praga koji se smatra pogodnim za izradu nuklearnog bojnih glava. Deo ovih zaliha navodno je uskladišten u podzemnim kompleksima (Isfahan, Natanz), čije su instalacije ranije bile meta udara i čije je stanje delimično neizvesno.
Zašto se pregovara o trajanju moratorijuma?
Glavni spor se svodi na to koliko dugo Iran treba da ograniči obogaćivanje u zamenu za ukidanje sankcija i druge garancije. SAD su, prema izvorima, zahtevale moratorijum od 20 godina, dok je Iran navodno ponudio 5 godina. Dužina perioda utiče na strateški „prozor“ u kojem bi Iran mogao ponovo da ubrzo razvije obogaćivanje do vojnih nivoa.
Analitičari ističu da broj godina ima više političku nego tehničku težinu: obe strane koriste vremenske okvire da zaštite svoje bezbednosne i unutrašnje političke interese. Stručnjaci navode da nema jasnog tehničkog opravdanja baš za tačno 5 ili 20 godina, ali duži moratorijum znatno otežava i poskupljuje eventualni ponovni razvoj kapaciteta.
Veza sa JCPOA i prošlim sporazumima
U okviru JCPOA iz 2015. Iran se obavezao da ograniči obogaćivanje na 3,67% U-235 i drži zalihe ispod 300 kg tokom definisanog perioda (neke odredbe važe 10–15 godina). Povlačenje SAD iz tog sporazuma 2018. i ponovno uvođenje sankcija doveli su do iranskog postupnog vraćanja na viši nivo obogaćivanja.
Sadašnje pozicije pregovarača delom su oblikovane iskustvom sa JCPOA: kritičari su smatrali da su neki rokovi prekratki, dok iranski zvaničnici ne žele trajnu demontažu civilnog nuklearnog programa.
Šta se dogodilo u Islamabadu i kakav je uticaj na pregovore o prekidu vatre?
Prema izveštajima, sastanci visokih delegacija u Islamabadu nisu doneli dogovor jer nisu postigli kompromis oko moratorijuma. Pakistan pokušava da posreduje za novi krug razgovora. Neuspeh pregovora o nuklearnom delu može otežati ili usporiti širi aranžman o prekidu vatre, jer su Iran i SAD povezale pitanja bezbednosti i sankcija sa humanitarnim i bezbednosnim zahtevima u regionu.
Mogući ishodi i značaj
- Duži moratorijum (npr. 20 godina) daje Zapadu veću sigurnost i više vremena da proveri iransku nameru; kraći period (npr. 5 godina) predstavlja politički i strateški kompromis za Iran.
- Pregovori će verovatno ostati kombinacija tehničkih uslova i političkog trgovanja — nadmetanje oko trajanja je način da obe strane zaštite svoje interese i javni diskurs.
- Bez dogovora, mogućnosti za diplomatsko rešenje prekida vatre su ograničene; lokalni i globalni rizici rastu ukoliko tenzije eskaliraju.
Zaključak: Spor oko trajanja zabrane obogaćivanja nije samo tehničko pitanje — radi se o političkoj tranziciji između imperativa bezbednosti, unutrašnjih pritisaka i međunarodnih garancija. Rešenje zahteva kombinaciju preciznih tehničkih ograničenja, robustnog nadzora i političkog kompromisa.
Pomozite nam da budemo bolji.
