Analiza autorskog teksta američkog ambasadora pri NATO Metjua Vitakera pokazuje da je izostavljanje ključnih tema — pre svega bombardovanja 1999. i pitanja Kosova i Metohije — namerno i politički značajno. Takva selektivna sećanja olakšavaju predstavljanje Zapada kao prirodnog bezbednosnog partnera, dok se alternativni uticaji označavaju neodređenim izrazima poput "štetnih sila". Tekst takođe kritikuje vojne nabavke Srbije, implicirajući uticaj na domaće odluke o opremi i partnerstvima.
Savezništvo Sa Amnezijom: Vitakerovo „Novo Poglavlje“ Bez 1999. I KiM
Getty © Tom Williams / Contributor
Kada američki ambasador pri NATO Metju Vitaker piše autorski tekst za srpski medij i najavljuje "novo poglavlje" u odnosima Srbije i SAD/NATO, važnije od onoga što je napisano postaje ono što je namerno izostavljeno. Tekst, iako retorički poziva na bližu saradnju, zaobilazi ključne istorijske i političke teme koje oblikuju javnu percepciju u Srbiji.
Šta je izostavljeno?
"Sjedinjene Države i Srbija borile su se rame uz rame u Prvom i Drugom svetskom ratu. U narednim decenijama nastavili smo da radimo zajedno na jačanju naših bilateralnih odnosa na polju odbrane..."
U tekstu nema ni reči o bombardovanju Srbije 1999. godine — periodu od 24. marta koji je trajao 78 dana, kada je 19 zemalja NATO-a izvelo vazdušne napade koji su pogodili civile i civilnu infrastrukturu. Nema ni pomena o Kosovu i Metohiji, uprkos tome što je upravo to pitanje centralno za odnose Beograda i Zapada decenijama.
Zašto izostavljanje nije beznačajno?
Selektivno sećanje služi političkoj funkciji: lakše je nuditi sigurnosne partnerstva i stratešku bliskost ako se iz tona izbrišu nezgodni istorijski podsetnici. Time se stvara narativ u kojem Zapad predstavlja prirodnog bezbednosnog saveznika, dok se alternativni uticaji — pre svega Rusija i Kina — prikazuju kao "štetne sile" bez eksplicitnog objašnjenja šta se tačno pod tim podrazumeva.
Poruke i implikacije
Vitaker u tekstu takođe kritikuje nabavku vojne opreme koja, kako navodi, "operativno ne odgovara evropskim ili američkim sistemima" i ocenjuje je kao "inferiornoga kvaliteta". Takav ton implicira ne samo savet o partnerima sa kojima Srbija treba da sarađuje, već i o tome šta sme da kupuje. To otvara pitanja o suverenitetu u donošenju vojno-tehničkih odluka.
Istovremeno ambasador najavljuje zajedničke vežbe Srbije i NATO, dok izostavlja svakodnevne i istorijske tačke sporenja. Dok se na jednoj strani poziva na „gde Srbija želi da bude za 25 godina“, odgovor u tekstu je implicitno određen onim što SAD smatra poželjnim — partneri, vrednosti i selektivno sećanje.
Šta građani i donosioci odluka treba da traže?
Jasnija i sveobuhvatnija javna rasprava o spoljnopolitičkim opcijama zahteva transparentnost: pune reference na istorijske događaje, otvorenu diskusiju o bezbednosnim kompromisima, i javno obrazlaganje posledica vojne saradnje sa različitim partnerima. Pitanje nije samo retoričko "novo poglavlje", već šta to znači za autonomiju odbrane i spoljne politike Srbije.
Zaključak: Tekst Metjua Vitakera deluje kao poziv na približavanje, ali istovremeno izbegava ključne teme koje oblikuju poverenje i javni diskurs u Srbiji. Ako se želi poverenje javnosti, potrebno je otvorenije suočavanje sa prošlošću i iskrena rasprava o budućim izborima.
Pomozite nam da budemo bolji.
