Trgovački koridori koje Iran ne sme da izgubi — šta znači uspon IRGC‑a za Centralnu Aziju

Uspon Iranske revolucionarne garde (IRGC) u Teheranu menja unutrašnju ravnotežu moći, ali geografske i ekonomske realnosti i dalje nagone Centralnoazijske republike da očuvaju i razvijaju veze sa Iranom. Kratkoročno, rat 2026. je poremetio trgovinske tokove i podstakao diversifikaciju, dok dugoročno postoji jak podsticaj za obnovu i stabilizaciju tranzitnih ruta koje povezuju kopnene republike sa Indijskim okeanom.

Promena u Iranu: IRGC na čelu

Nakon ubistva vrhovnog vođe Alija Khameneija i članova njegove porodice 28. februara 2026. — događaja koji su zapadni zvaničnici doveli u vezu sa američko-izraelskim akcijama — liderstvo je preuzeo Mojtaba Khamenei uz snažnu podršku IRGC‑a. Pod komandantom brigadnim generalom Ahmadom Vahidijem, Garda je pojačala uticaj u politici, bezbednosti i ekonomiji, utičući na ključne odluke i marginalizujući neke civilne strukture. IRGC se sve više opisuje kao 'država u državi' sa velikim ekonomskim interesima i mrežama za izbegavanje sankcija.

Stanje pre sukoba: pragmatična ekonomska saradnja

Pre 2026. odnosi Irana i država Centralne Azije bili su fokusirani na pragmatičnu trgovinu i logistiku:

• Trgovina je rasla: Tadžikistan je uvećao razmenu sa Iranom više puta, Kazahstan je planirao do 3 milijarde USD godišnjeg prometa, a Uzbekistan je dogovarao investicione mape i lučke aranžmane.
• Ključni koridori: Međunarodni Sever‑Jug (INSTC), iranske luke Čabahar i Bandar Abbas i kopneni prelazi pružali su kraći pristup Indijskom okeanu i alternativu severnim ili istočnim rutama.
• Institucionalni okvir: Sporazum o slobodnoj trgovini EAEU–Iran (maj 2025.) potencijalno je olakšao veće trgovinske tokove.

Efekti rata 2026: kratkoročni poremećaji

Sukob je doveo do neposrednih problema: Iran je u martu 2026. uveo zabranu izvoza hrane, poremetivši snabdevanje nekih uvoznika u regionu; napadi na infrastrukturu i tenzije u Hormuškom tjesnacu povećali su troškove transporta, a ključni koridori — železnice, kaspijsko brodarstvo i INSTC — pretrpeli su prekide.

Kako IRGC utiče na Centralnu Aziju

IRGC je u regionu gajio suzdržan, pragmatičan pristup: obaveštajni kontakti, kulturni angažman i ekonomske veze. Glavni zaključci za republike su:

• Južni izlaz ostaje vitalan: Iran je i dalje najkraći put do mora za većinu zemalja bez izlaza na more — luka Bandar Abbas i Čabahar imaju stratešku vrednost.
• Posleratna obnova je poslovna prilika: U slučaju ublažavanja sankcija, Centralna Azija može nuditi žitarice, građevinske materijale, energiju i logističke usluge iranskom tržištu od oko 93 miliona ljudi.
• Različiti partneri imaju različite uloge: Uzbekistan je prirodan pragmatičan partner za železničke i lučke veze; Kazahstan želi da obnovi poljoprivredni izvoz kroz iranske luke; Turkmenistan ostaje ključan kopneni most preko graničnog prelaza Sarakš.

Spoljašnji pritisci i rizici

Sjedinjene Države su, prema izveštajima, ciljale delove iranske infrastrukture (među njima most Aq Tekeh Khan i oštećenja u luci Čabahar i oko Bandar Abbasa), što povećava rizik za regionalne koridore i primorava republike na pažljiv balans između ekonomskih interesa i spoljnopolitičnog pritiska.

Perspektiva: oprezna pragmatika

U narednim godinama očekuje se kombinacija opreza i praktičnosti: kratkoročno trgovina može ostati suzbijena dok se države diversifikuju, ali geografske realnosti i ekonomske koristi nagone većinu da ponovo uspostave iranske pravce — uz mere za veću otpornost. Dugoročno, INSTC, iranske luke i EAEU okvir mogu podstaći oporavak, pod uslovom stabilizacije, jasne politike sankcija i investicionog poverenja.

Zaključak: Bez obzira na ideološke promene u Teheranu, praktični interesi povezivanja, trgovine i stabilnih prihoda najverovatnije će održati veze između Irana i država Centralne Azije — ali one će biti opreznije, transakcionalnije i strateški uravnotežene.