Laboratorijska studija sa Vrije Universiteit Amsterdam koristi tricelijski in vitro model ljudske placente i pokazuje da određene mikro- i nanoplastike mogu preći barijeru i uticati na proizvodnju steroidnih hormona. Većina testiranih polimera prešla je kroz membrane u roku od 72 sata, dok je poliamid ostao nedetekovan. Izloženost je dovela do smanjenja etioholanolona i promena u nivou estrogena, ali su potrebna dalja istraživanja da se utvrdi stvarni rizik za trudnice i fetuse.
Novi dokazi: Mikroplastika Može Preći Placentu u Laboratorijskom Modelu i Menjati Proizvodnju Hormona
(Henrik5000/Getty Images)
Nova laboratorijska studija pokazuje da neke mikro- i nanoplastike mogu preći placentarnu barijeru u in vitro modelu i uticati na steroidnu hormonogenezu. Iako rezultati ne dokazuju direktnu štetu u stvarnim trudnoćama, istraživanje otvara važna pitanja i ukazuje na potrebu za daljim ispitivanjima.
Global plastics production has been increasing since the 1950s. (Our World in Data)
Šta je istraživanje uradilo?
Tim sa Vrije Universiteit Amsterdam razvio je tricelijski in vitro model koji imitirа strukturu ljudske placente. Model se sastoji od tri sloja ljudskih ćelija: BeWo b30 (epitel placentarnog viliusa), HUVEC (ćelije vene pupčane vrpce) i H295R (ćelije fetalne nadbubrežne žlezde koje proizvode hormone).
Subscribe to ScienceAlert's free fact-checked newsletter
Kako su testirali mikroplastiku?
Istraživači su na "spoljni" sloj modela nanosili različite vrste mikro- i nanoplastike i pratili tokom 72 sata koje čestice prolaze kroz barijeru i kako one menjaju proizvodnju steroidnih hormona u modelu.
Schematic overview of the experimental procedure for establishing the tri-culture placenta model. (van Boxel et al.,Mol. Cell. Endocrinol., 2026)
Glavni rezultati
- Većina testiranih polimera (polistiren, PMMA, PVC, PET i drugi) prešla je kroz sve slojeve modela tokom 72 sata; jedini koji nije detektovan u merljivim količinama bio je poliamid.
- Fluorescentna mikroskopija pokazala je akumulaciju čestica u prva dva ćelijska sloja, dok su H295R ćelije pokazale manje prisustvo ugrađenih čestica.
- Pre izlaganja plastici, u tricelijskom modelu detektovano je 19 različitih steroidnih hormona, što ukazuje da su ključni steroidogeni putevi aktivni u modelu.
- Izlaganje plastikama dovelo je do promena u nivou hormona: više polimera smanjilo je nivo etioholanolona, a polistiren je uticao na nivo estrogena.
Značaj i ograničenja
Iako model reprodukuje važne aspekte ljudske placente i hormonogeneze, to je ipak in vitro istraživanje. Autori ističu da razlike između ljudske i životinjske trudnoće znače da rezultati iz studija na miševima ne mogu biti direktno preneti na ljude, i obrnuto. Prisutnost mikro- i nanoplastike u ljudskim uzorcima (krv, placenta, plodova voda, mekonijum) je potvrđena u prethodnim studijama, ali još uvek nije jasno da li i kako takve čestice direktno utiču na fetalni razvoj u realnim uslovima.
The bar chart shows the percentage of the initial concentration of each polymer applied to the placenta model that passed through to the basolateral layer, in comparison with vehicle-control-treated cells. PS = polystyrene; PMMA = poly(methyl methacrylate); PVC = polyvinyl chloride; PET = polyethylene terephthalate. (van Boxel et al.,Mol. Cell. Endocrinol., 2026)
Šta dalje?
Autori naglašavaju potrebu za dodatnim istraživanjima koja će: proširiti vrste modela (uključujući kompleksnije 3D sisteme), ispitati mehanizme kroz koje plastika menja sintezu hormona i analizirati dugoročne posledice izloženosti tokom stvarnih trudnoća.
Zaključak: Studija ukazuje da mikro- i nanoplastika imaju potencijal da pređu placentarnu barijeru u modelu i utiču na proizvodnju hormona, ali za potvrdu rizika po trudnice i fetuse potrebna su dalja, ciljana istraživanja.
Studija: van Boxel et al., objavljeno u Molecular and Cellular Endocrinology (2026).
Pomozite nam da budemo bolji.
