1993. Mike Lawson je predložio da se u orbitu pošalje ogromna mylar ploča koja bi reflektovala sunčevu svetlost i prikazivala logo veličine Meseca, vidljiv oko 10 minuta dnevno na svakoj lokaciji. Plan je naišao na snažan otpor astronoma i javnosti zbog svetlosnog zagađenja, rizika po astronomiju i mogućeg svemirskog otpada. Tehnički i finansijski problemi, uz javni pritisak, ugasili su projekat, a SAD je 2000. uveo zabranu "upadljivog" svemirskog oglašavanja. Ipak, moderni pokušaji sa CubeSat konstelacijama (StartRocket) ponovo otvaraju debatu.
Svemirski bilbord koji je skoro postao stvarnost: priča o mylar reklami, protivnicima i novim pokušajima
In the 1990s, space was for sale.
Godine 1993. američki aeronautički preduzetnik Mike Lawson iz Roswella (Georgia) predstavio je kontroverzan plan: ogroman reflektujući bilbord u niskoj Zemljinoj orbiti koji bi sunčevom svetlošću projicirao sliku veličine Meseca vidljivu širom planete.
Kako je trebao da funkcioniše projekt
Prema Lawsonovim nacrtima, paket savijenog mylar materijala lansirao bi se u orbitu na oko 180 milja (približno 290 km). Tamo bi se razvijao u tanku reflektujuću ploču veličine do jedne milje dužine i četvrtine milje visine (otprilike 1,6 km × 0,4 km). Okvir bi činili napuhujući mylar tubusi koji bi učvrstili membranu. Mali pokretni reflektori (ogledala) montirani na platformu usmeravali bi sunčevu svetlost tako da se na nebu pojavi velika, mesečeva pojava sa jednim dizajnom ili logotipom.
Lawson je procenjivao da bi platforma koštala 15–30 miliona dolara, a SMI je navodno planirao da naplaćuje oko 1 milion dolara dnevno za reklamni prostor. Platforma bi, prema planu, ostala u orbiti oko 30 dana pre nego što bi se reklamna membrana odvojila i sagorela pri povratku kroz atmosferu; instrumenti za praćenje ozona navodno bi nastavili da kruže i skupljaju podatke.
Reakcije javnosti i naučne zajednice
Predlog je brzo izazvao snažan otpor. Astronomi, ekolozi i javnost upozoravali su na nekoliko ključnih problema: svetlosno zagađenje koje bi ometalo optička posmatranja, mogućnost stvaranja dodatnog svemirskog otpada i estetski i etički problem komercijalizacije noćnog neba. Poznati astronom Carl Sagan nazvao je projekat "gnusnim", dok je stručnjakinja za svemirsko pravo Joanne Irene Gabrynowicz isticala da ljudi žele da gledaju nebo, a ne reklame.
"Mnogi žele da pogledaju noćno nebo i ne vide reklamu za gazirano piće." — Joanne Irene Gabrynowicz
SMI je pokušavao da ublaži kritike tvrdeći da će platforma imati naučnu vrednost (monitor ozona) i da bi reklama bila način finansiranja. Predstavnici su ponekad navodili i mogućnost ograničenih "ekoloških" poruka umesto komercijalnih logotipa.
The Conestoga, shown here in a photo taken in Matagorda Island in Texas, was the first-ever privately-funded launch rocket model.Image:Eric Grabow – Space Vector Corporation/ CC BY-SA 3.0
Tehnički i pravni ishod
Projekt je propao u roku od godine dana. Delom su tome doprineli tehnički izazovi — tadašnje ograničene mogućnosti povoljnih lansiranja i rizik od oštećenja tanke reflektujuće membrane usled svemirskog otpada. Međutim, javni pritisak i reputacioni rizik za brendove koji bi se oglašavali verovatno su presudno uticali na gubitak finansijske podrške.
Kao odgovor na kontroverzu, američki zakonodavci su tokom 1990-ih radili na ograničenjima. Krajem 2000. američki predsednik potpisao je propis koji praktično onemogućava izdavanje lansirnih licenci za projekte svemirskog oglašavanja koji se smatraju "upadljivim". Slična, manje obavezujuća rezolucija usvojena je u Ujedinjenim nacijama 2001. godine.
Nasleđe i moderni pokušaji
Lawson se nije u potpunosti povukao iz svemirskog marketinga: radio je na nizovima promotivnih poduhvata, uključujući pomaganje u organizaciji prve simbolične dostave pizze na Međunarodnu svemirsku stanicu 2001. godine. Ipak, njegova vizija ogromnog mylar bilborda nije zaživela.
Decenijama kasnije koncept je ponovo oživeo u novom obliku. Ruska firma StartRocket najavila je ideju konstelacije malih CubeSat satelita koji bi delovali kao "pikseli" i formirali jednostavne vizuale pri zalasku ili izlasku Sunca. StartRocket je tvrdio da bi oglasi bili vidljivi samo u uslovima zore i sumraka, da bi trajali kratko i da bi uticaj bio minimiziran; kompanija je ipak naišla na odgovor zajednice i na neprilike zbog geopolitičkih previranja.
Astronomi i danas ukazuju na rizike: sve veći broj satelita čini nebesku sferu manje pogodnom za posmatranja, a svemirski otpad predstavlja realnu opasnost za operativne satelite i misije. Pravna formulacija "upadljivo" ostavlja prostor za različite interpretacije, pa nije isključeno da će se slične ideje pojavljivati u budućnosti dokle god postoji ekonomski podsticaj.
Zaključak
Priča o Lawsonovom bilbordu je podsetnik na tenziju između komercijalnih interesa i javnog dobra u svemiru: dok tehnologija i troškovi lansiranja postaju povoljniji, pitanja etike, zakonodavstva i zaštite noćnog neba ostaju ključna. Mogućnost da neko pokuša sličan poduhvat u budućnosti nije zanemarljiva, ali protivljenje naučne zajednice i pravne barijere značajno otežavaju realizaciju ideja koje bi trajno promenile naš pogled na nebo.
Pomozite nam da budemo bolji.
