Mikroplastika u uzorcima okeanske vode može dati signal sličan prirodnoj organskoj materiji pri sagorevanju, što znači da su merenja čestica organskih ugljenika (POC) možda iskrivljena. Istraživači sa Stony Brook University upozoravaju da to može imati posledice po klimatske modele koji se oslanjaju na te podatke. U okeanima pluta procenjivo oko 170 biliona plastičnih čestica, a mikroplastika se već nalazi u hrani i vodi ljudi. Naučnici rade na metodama uklanjanja plastike iz vode, dok pojedinci mogu smanjiti rizik smanjenjem upotrebe plastike za jednokratnu upotrebu.
Upozorenje naučnika: Mikroplastika Može Iskriviti Merenja Ugljenika U Okeanima — Posledice Za Klimatske Modele
Photo Credit: iStock
Mikroplastika prisutna u uzorcima mora može narušiti naučna merenja ugljenika – plastika tokom sagorevanja emituje signal koji podseća na prirodnu organsku materiju. To znači da su neke procene količine čestica organskih ugljenika u okeanima možda precenjene i da bi to moglo uticati na klimatske modele.
Kako funkcioniše okeanski ciklus ugljenika
Ugljen-dioksid iz atmosfere rastvara se u površinskim vodama i koriste ga fitoplankton i drugi organizmi. Kada ti organizmi uginu, njihova tela formiraju tzv. „morski sneg” koji tone i skladišti ugljenik u dubinama. Deo tog ugljenika može ostati zarobljen u okeanu stotinama ili milionima godina, dok se drugi deo vraća u atmosferu kroz cirkulacione procese.
Šta su otkrili istraživači
Tim sa Stony Brook University je pokazao da mikroplastika slučajno prisutna u uzorcima oslobađa ugljenik prilikom sagorevanja koji izgleda identično onome iz prirodne organske materije. Kako objašnjava odgovorni autor Luis Medina: „Pokazujemo da alati koji se koriste za merenje ugljenika u okeanu ne mogu da razlikuju prirodni ugljenik iz živih organizama i ugljenik koji potiče iz plastike.” To znači da mnoge vrednosti za čestice organskih ugljenika (POC) mogu biti nenamerno zagađene prisustvom mikroplastike.
Implikacije za nauku i klimu
Ako su prethodna merenja delimično pristrasna zbog plastike, modeli koji koriste te podatke mogu imati pogrešne procene skladištenja ugljenika u moru i, posledično, predviđanja klimatskih promena. Autori upozoravaju na potrebu da se laboratorijski protokoli unaprede i da se pregleda istorija merenja kako bi se utvrdio obim greške.
Mikroplastika širi probleme izvan naučnih uzoraka
Druga istraživanja procenjuju da u okeanima pluta oko 170 biliona (1,7×10^14) plastičnih čestica. Mikroplastika je pronađena u pitkoj vodi, drugim pićima i hrani (npr. piletina, tofu) i može se taložiti u organima poput bubrega i mozga. Dok se zdravstveni efekti i dalje ispituju, postoje dokazi o mogućim poremećajima u funkcionisanju nervnog i digestivnog sistema na životinjskim modelima.
Rešenja i praktični koraci
Naučnici razvijaju metode za uklanjanje mikroplastike; jedan tim izvestio je o procesu koji kombinuje vrenje i filtraciju i uklanja gotovo 90% čestica iz vode. Pored tehnoloških rešenja, pojedinačne mere mogu smanjiti ulazak plastike u životnu sredinu: izbegavanje plastike za jednokratnu upotrebu, korišćenje višekratnih posuda i bočica i insistiranje na boljim procedurama u laboratorijama koje prikupljaju uzorke.
Zašto je to važno: Tačna merenja ugljenika u okeanima ključna su za razumevanje globalnog klimatskog sistema. Ako mikroplastika utiče na ta merenja, to menja osnovu na kojoj donosimo klimatske projekcije i politike.
Šta dalje: Potrebne su standardizovane metode za detekciju i uklanjanje mikroplastike iz naučnih uzoraka, ponovna analiza starih podataka tamo gde je moguće i širi naučni napori za razumevanje uticaja mikroplastike na zdravlje ljudi i ekosistema.
Pomozite nam da budemo bolji.
