Nova studija sa Karolinska Instituteta pokazuje da frekvencija alfa talasa u parijetalnom korteksu utiče na jasnoću razdvajanja sopstva i spoljnog sveta. Eksperimenti na 106 učesnika sa iluzijom gumene ruke pokazali su da brži alfa talasi omogućavaju preciznije vremensko usklađivanje senzornog ulaza, dok sporiji talasi zamućuju granicu „ja“. Kontrolna stimulacija mozga kod 30 ljudi potvrdila je uzročnu vezu, a Bejzijsko modelovanje ukazalo je da frekvencija menja nesigurnost o izvoru signala, a ne osnovna uverenja.
Kako alfa talasi u mozgu oblikuju osećaj sopstva
Lead image: Stranger Man / Shutterstock
Da li granica između „ja“ i sveta oko nas počiva na ritmu mozga? Nova istraživanja sa Karolinska Instituteta pokazuju da frekvencija alfa talasa u parijetalnom korteksu utiče na to koliko jasno percipiramo sopstveno telo.
Šta su alfa talasi i zašto su važni?
Alfa talasi su ritmičke oscilacije u mozgu povezane sa obradom senzorne informacije i pažnjom. Parijetalni korteks, područje zaduženo za dodir, položaj tela i telesne senzacije, koristi te ritmove da sinhronizuje dolazne signale i proceni šta pripada telu, a šta spoljnjem svetu.
Kako je sprovedeno istraživanje?
Naučnici su pratili EEG signale kod 106 učesnika dok su izvodili varijante klasične iluzije gumene ruke: prava ruka je bila skrivena, dok je lažna bila na vidnom polju, a dodiri su se sinhronizovali ili pomerali u vremenu. U nekim eksperimentima istraživači su uveli zakašnjenja ili ubrzanja do 500 milisekundi. Zatim su ispitanici ocenili da li im se lažna ruka čini sopstvenom.
Poseban deo studije uključio je blagu neinvazivnu stimulaciju mozga (kod 30 učesnika) kojom su privremeno ubrzavali ili usporavali alfa talase u parijetalnom korteksu, da bi proverili uzročnost efekata. Rezultati su objavljeni u časopisu Nature Communications.
Glavna otkrića
- Postoji značajna povezanost između individualne frekvencije alfa talasa i tolerancije na vremenske neusaglašenosti pri doživljaju tela: brži alfa ritmovi čine granicu „ja“ oštrijom, dok sporiji ritmovi zamućuju razliku između sopstva i spoljnog.
- Manipulacija frekvencijom alfa talasa neposredno menja percepciju: ubrzanje smanjuje, a usporavanje povećava verovatnoću da osoba prihvati lažnu ruku.
- Bejzijsko (Bayesijsko) modelovanje pokazalo je da promene frekvencije više utiču na nesigurnost u izvor senzornog signala (tj. na bučnost/tajming signala), nego na sama uverenja ispitanika.
Implikacije
Otkrića objašnjavaju kako mozak integriše telesne signale da bi stvorio koherentan osećaj sopstva. To ima praktične implikacije: bolje razumevanje i kontrola vremenske preciznosti može poboljšati dizajn proteza, interakcije u virtuelnoj realnosti i pomoći u razumevanju poremećaja poput šizofrenije, gde su alfa ritmovi često sporiji i osećaj sopstva poremećen.
„Identifikovali smo fundamentalni moždani proces koji oblikuje naše neprekidno iskustvo utelovljenja“, rekao je Mariano D'Angelo iz odeljenja za neuroznanost Karolinska Instituteta. „Otkrića mogu pružiti nove uvide u psihijatrijska stanja i praktične primene.“
Ukratko: naše „ja“ je, barem delom, ritam koji održavamo — a preciznost tog ritma menja granice sopstva.
Pomozite nam da budemo bolji.
