Kanadska studija procenjuje da 11 megakonstelacija (≈73.369 satelita) nosi kolektivni rizik od ~40% za pojavu žrtava na tlu u scenarijima u kojima delovi satelita ne izgore potpuno pri reentry-ju. Materijali poput nerđajućeg čelika, berilijuma, titanijuma, volframa i silicijum-karbida imaju veću šansu da prežive, dok aluminijum češće izgori. Autori preporučuju nezavisnu verifikaciju "demizabilnosti", procenu kolektivnih rizika i prelaz na režim kontrolisanog ponovnog ulaska.
Rastu Megakonstelacije Satelita — Kolika Je Šansa Da Njihov Otpad Padne Na Ljude?
From the International Space Station, SpaceX Starlink satellites can be seen streaking above the Earth along with lightning strikes and city lights in this photo from NASA astronaut Don Petit. | Credit: Don Petit/NASA
Kako se sve veći broj megakonstelacija šalje u nisku Zemljinu orbitu, kanadski istraživači upozoravaju na neistražene rizike koje predstavlja povratak ostataka satelita u atmosferu. Nova studija procenjuje koliki je kolektivni rizik po ljude na tlu ako delovi satelita prežive reentry.
Glavni nalazi
Istraživanje tima koji je predvodio Ewan Wright sa Univerziteta Britanske Kolumbije analiziralo je 11 megakonstelacija koje zajedno obuhvataju oko 73.369 satelita. U scenarijima u kojima sateliti ne izgore potpuno, autori procenjuju kolektivni rizik od oko 40% da će doći do žrtava na tlu.
Autori naglašavaju da je to procena zasnovana na pretpostavci da iz svakog satelita može preživeti "minimalna smrtonosna količina" krhotina — scenarij koji služi da pokaže potencijalno kolektivno opterećenje rizika ako se lansiraju desetine hiljada satelita.
Koji materijali prežive reentry?
Materijali sa niskom tačkom topljenja, poput aluminijuma, češće se potpuno dematerializuju pri prolasku kroz atmosferu. Nasuprot tome, delovi izrađeni od nerđajućeg čelika, berilijuma, titanijuma, volframa i silicijum-karbida imaju veću verovatnoću da prežive i stići do površine ili stvoriti opasne krhotine. Takvi materijali često se nalaze u rezervoarima goriva, okvirom struktura i elementima za upravljanje (npr. reaction wheels).
Kako nastaje rizik
Pri ponovnom ulasku aerodinamičke sile i toplotno ablačno delovanje razbijaju i nagorevaju satelit, ali veliki ili čvršći elementi mogu ostati netaknuti. Ako operateri ne izvedu kontrolisani reentry — planski usmereno sagorevanje nad nenaseljenim područjem ili okeanom — pad je nekontrolisan i mesto zahvata krhotina se nasumično raspoređuje duž orbite. To stvara rizik za ljude, vazduhoplovni saobraćaj i infrastrukturu.
Preporuke istraživača
Autori pozivaju državne regulatorne organe i međunarodnu zajednicu na mere koje uključuju:
- Nezavisnu verifikaciju tvrdnji o potpunoj „demizabilnosti“ (demisability) satelita;
- Procenu kolektivnih rizika za cele konstelacije, a ne samo za pojedinačne letelice;
- Postepeni prelaz na pravedan, globalno primenjiv režim kontrolisanog ponovnog ulaska.
Studija "Satellite Megaconstellations And Collective Casualty Risks" objavljena je 6. februara u časopisu Space Policy. Autori naglašavaju da naučno razumevanje procesa sagorevanja satelita još nije potpuno i da su potrebna dodatna istraživanja i regulatorne promene pre nego što se nastavi masovno lansiranje satelita.
Za čitaoce: Iako je verovatnoća da pojedinačni satelit izazove povredu vrlo mala, kumulativni efekat hiljada satelita čini ovu temu relevantnom za javnu bezbednost i međunarodnu regulativu.
Pomozite nam da budemo bolji.
