Mogu Li DNK Testovi Razdvojiti Identične (Monozigotične) Blizance Na Suđenju?

Šta se događa kada identični blizanac počini zločin i ostavi svoj DNK na mestu zločina? Nedavni slučaj u Francuskoj (mart 2026) pokrenuo je upravo to pitanje: DNK je pronađen na oružju, ali standardna analiza nije mogla da utvrdi kojem od braće pripada uzorak.

Zašto standardni testovi zapinju

Forenzičari obično koriste analizu kratkih tandemskih ponavljanja (STR). Ta metoda, koja se zasniva na PCR amplifikaciji do ~30 genetskih lokusa, omogućava razlikovanje većine osoba na osnovu varijacija u tim regionima genoma. Kako objašnjava Brendan Chapman, forenzičar sa Murdoch University u Perthu, „u većini slučajeva vrlo lako razlikujemo jednu osobu od druge“, ali kod monozigotnih blizanaca u tim regionima nema razlike.

Naprednije metode koje mogu pomoći

Sekwenciranje celog genoma (WGS) može detektovati veoma retke mutacije koje su se dogodile nakon što se oplođeno jaje podelilo — tzv. post‑zygotic mutacije. One su retke: jedna studija iz 2014. pronašla je samo pet razlika kod para odraslih blizanaca. Ipak, u retkim slučajevima WGS je već pomogao sudovima, kaže Xanthé Weston, kriminolog iz Central Queensland University.

Mitohondrijalna DNK (mtDNK) mutira brže od nuklearne DNK i ponekad može da pruži razliku između blizanaca. Američki sudovi prihvataju mtDNK analize od sredine 1990‑ih, ali prema trenutnim izveštajima tehnika nije primenjivana u predmetima koji se tiču razdvajanja blizanaca.

Epigenetika — analiza metilacije predstavlja još jednu perspektivu. Metilacija utiče na ekspresiju gena i može se razlikovati zbog ishrane, pušenja, izloženosti zagađenju ili drugih životnih faktora. Tim iz Južne Koreje analizirao je 54 para novorođenih monozigotnih blizanaca, identifikovao 711 lokusa sa varijacijama metilacije, i potom izabrao pet posebno promenljivih lokusa. Poređenjem metilacionih profila uspeli su da razlikuju 50 od 54 para novorođenih, a slični rezultati su dobijeni i u većim kohortama odraslih.

Ograničenja i praktični izazovi

Iako su ove metode obećavajuće, imaju značajne prepreke za forenzičku primenu: često zahtevaju veće i bolje očuvane uzorke DNK nego što je tipično sa mesta zločina; analize su skupe i zahtevaju vreme; i potrebno je pravno i naučno standardizovati metode pre nego što sudovi široko prihvate dokaze. Chapman's i Westonovi komentari podsećaju i na to da sličan stil života ili izloženost istoj sredini može smanjiti razliku u metilacionim profilima između blizanaca.

Weston: „DNK treba kombinovati s drugim vrstama dokaza — otisci prstiju, video‑zapisi, svedoci — jer postoji mnogo razloga zbog kojih nečiji DNK može biti prisutan na mestu zločina.“

Kompletno sekvenciranje genoma je prošle godine prvi put prihvaćeno u suđenju za ubistvo u SAD, što pokazuje da sudska praksa polako počinje da integriše nove genetske tehnologije, ali široka primena u predmetima sa blizancima još uvek nije uobičajena.

Zaključak

Standardni STR testovi obično ne mogu razlučiti monozigotične blizance, ali napredne tehnike — WGS, mtDNK i analiza DNK‑metilacije — pokazuju potencijal. Njihova pouzdanost u sudskoj praksi zavisi od količine i očuvanosti uzorka, troškova, validacije metoda i pravne prihvatljivosti. U praktičnoj forenzici DNK treba koristiti kao jedan od elemenata dokaza, a ne kao jedini osnov za osuđivanje.

Ovaj članak je reproduciran uz dozvolu i prvi put je objavljen 5. marta 2026. godine.