Broj opisanih novih vrsta raste brže nego ikada zahvaljujući DNK barcodingu, eDNA metodama i masovnoj građanskoj nauci. Ipak, sve veći deo novootkrivenih vrsta već je ugrožen — procenjuje se da bi udio ugroženih mogao dostići 47% do 2050. Trka između otkrivanja i izumiranja se zaoštrava: imamo bolje alate nego ikad, ali hitna akcija za očuvanje staništa i finansiranje nauke je presudna.
Otkrivamo nove vrste brže nego ikad — ali mnoge su već na ivici izumiranja
A tapanuli orangutan (Pongo tapanuliensis) is seen at Planckendael Zoo, in Mechelen, Belgium, on April 18, 2025. The species was first described in 2017. | Dursun Aydemir/Anadolu via Getty Images
Kada je švedski botaničar Carl Linnaeus 1735. objavio Systema Naturae, postavio je sistem za klasifikaciju živih bića i lično opisao više od 10.000 vrsta. Skoro tri veka kasnije, uz satelite koji mapiraju kontinente i AI koji može prepoznati pticu po pesmi, moglo bi se pomisliti da nam je posao završen. Nije.
Naučnici danas procenjuju da je opisano tek oko 10% svih vrsta na Zemlji — za svaku imenovanu vrstu, otprilike devet čeka da bude otkriveno u neuzetoj reci, neistraženoj pećini ili u fioci muzejske zbirke. Stotine hiljada neimenovanih primeraka već stoje u muzejskim i herbarskim kolekcijama; četvrtina opisa novih vrsta bazira se na primercima starijim od 50 godina. Kako ekolog John Wiens primećuje: „Živimo na veoma slabo poznatoj planeti.”
Brzina otkrića raste — iznenađujuće i brzo
Nova analiza Wiensa i saradnika, objavljena u Science Advances, proučila je 1,9 miliona taksona iz Catalogue of Life i otkrila da je između 2015. i 2020. prosečno opisivano preko 16.000 novih vrsta godišnje — najbrži tempo u 270 godina moderne taksonomije. PoWiensu, oko 15% svih danas poznatih vrsta otkriveno je u poslednje dve decenije.
Šta pokreće eksploziju otkrića?
DNK revolucija: Troškovi sekvenciranja genoma pali su sa 95 miliona dolara po ljudskom genomu 2001. na stotine dolara u ranim 2020-ima. To je učinilo DNK barcoding široko dostupnim i omogućilo razlikovanje vrsta koje su morfološki gotovo identične.
eDNA: Metoda detekcije okolinske DNK omogućava pronalazak organizama iz tragova genetskog materijala u vodi, zemljištu ili vazduhu. Jedan uzorak vode može otkriti desetine vrsta, uključujući retke koje tradicionalne metode promaše. Primer: analiza arhiviranih aerosoličnih filtera rekonstruisala je podatke o biodiverzitetu za više od 2.700 rodova iz vazdušnog eDNA prikupljenog tokom 34 godine.
Građanska nauka: Platforme poput iNaturalist su promovirale masovno prikupljanje zapažanja — više od 200 miliona verifikovanih zapisa i preko četiri miliona ljudi koji fotografišu i otpremaju opažanja širom sveta. AI pomoć pri identifikaciji ubrzava proces otkrivanja i usmerava stručnjake ka neobičnim nalazima.
Ekspedicije i nove oblasti istraživanja: Programi kao što su Ocean Census i morske ekspedicije (npr. Schmidt Ocean Institute) otkrivaju stotine verovatno novih morskih vrsta, dok slučajna posmatranja — vodič na zip-lajnu, student na plaži — dovode do otkrića potpuno novih rodova i vrsta.
Otkrivanje nije isto što i spasavanje
Ipak, dobra vest ima tamnu stranu. Udeo ugroženih vrsta među upravo opisanima rastao je sa 11,9% za vrste iz 18. veka na oko 30% danas; projekcije iz istog istraživanja ukazuju da bi taj udeo mogao dostići 47% do 2050. Često se dešava da vrsta istog trenutka dobije naučno ime i status na Crvenoj listi.
Primeri su alarmantni: Tapanuli orangutan, opisan 2017, odmah je proglašen kritično ugroženim sa manje od 800 jedinki; mnoge ptice i biljke iz atlantske prašume u Brazilu bile su ugrožene već pri prvom opisu.
Postoji i fenomen „mračnog izumiranja” — vrste koje nestanu pre nego što su ikada otkrivene ili opisane. IPBES procenjuje da je oko milion vrsta ugroženo i da više od 500.000 ima premalo preostalog staništa za dugoročni opstanak.
Šta iz svega toga sledi?
Wiensova studija pokazuje da trka otkrivanja i dalje može da se ubrza zahvaljujući tehnologiji i masovnim mrežama posmatrača. Zlato doba opisa vrsta nije isključivo stvar prošlosti — dešava se sada, u laboratorijama, na ekspedicijama i u džepnim kamerama miliona ljudi. Linnaeus je tokom života opisao oko 10.000 vrsta; danas se približno toliko opisuje svake ~sedam meseci.
Međutim, da bi otkrića imala smisla u kontekstu očuvanja, neophodno je ubrzati i mere zaštite: finansiranje taksonomije i ekologije, brz pristup DNK-tehnologijama, zaštita ključnih staništa i veće povezivanje istraživača sa lokalnim zajednicama i donositeljima odluka. Na kraju — ne možemo zaštititi ono što ne znamo da postoji, ali znanje samo po sebi nije dovoljno bez brzih akcija.
Napomena: Ovaj tekst je adaptacija priče iz The Highlight (Vox), dopunjen i stilizovan za srpsko-hrvatsko govorno područje.
Pomozite nam da budemo bolji.
