Nova studija: Većina ugljenika iz arktičkog permafrosta završava zakopana u morskom dnu

Stari organski ugljenik koji se oslobađa iz otapanja arktičkog permafrosta često dospeva u obalne vode i izaziva zabrinutost da bi mikrobi mogli taj materijal pretvoriti u gasove staklene bašte. Nova studija predvođena naučnicima sa Alfred Wegener Instituta i MARUM‑a, zasnovana na analizama sedimentnih jezgara pored Qikiqtaruka (Herschel Island) u Kanadi, pokazuje da veći deo ovog ugljenika ipak ostaje zakopan u morskom dnu.

Glavni nalazi

Istraživanje je analiziralo sedimente koji obuhvataju oko 50 godina taloženja sa obale. Prema podacima iz saopštenja, procenjuje se da je u arktičkim permafrost ekosistemima pohranjeno približno 1,43 biliona tona organskog ugljenika (oko 1.300 gigatona), dok sedimenti okeana i rečnih deltâ sadrže još oko 441 milijardu tona (400 gigatona).

Autori procenjuju da se trenutno s obala u more ispušta oko 0,02 gigatona organskog ugljenika godišnje, a prema prognostikama taj tok može porasti za 70–150% do 2100. godine.

Šta rade mikrobi?

Analize izotopa pokazale su da mikrobi na morskom dnu uglavnom preferiraju svežiji, morski organski materijal (npr. alge) i da su iz sedimentnih uzoraka procenili da je samo oko 10% organskog ugljenika pretvoreno u gasove koji bi mogli da pređu u vodu i atmosferu. Većina ostatka ostaje vezana u sedimentu i potencijalno dugoročno skladištena u podmorju.

„Ugljenikovi izotopi su naši atomski pokazatelji koji omogućavaju da identifikujemo izvor hrane mikroorganizmima,“ objasnila je Gesine Mollenhauer iz Alfred Wegener Instituta.

Ograničenja i dalja istraživanja

Istraživači upozoravaju da ovo nije konačna ocena rizika: deo starog permafrosta može da se razloži već tokom transporta od obale do otvorenog mora, pre nego što stigne do dna, pa je potrebno pratiti ceo put materijala od kopna preko obale do podmorja. Tim planira dalje radove u okviru međunarodne kampanje Arctic Pulse do 2027. godine, koristeći ledolomac Polarstern, istraživačke avione i terenska istraživanja.

Zašto je ovo važno?

Rezultati ukazuju da je proces pretvaranja starog permafrostnog ugljenika u gasove na morskom dnu možda manji od ranijih strahovanja, što ima implikacije za klimatske modele i procene povratnih efekata zagrevanja. Istovremeno, količine suspendovanog sedimenata i rastvorenih organskih materija utiču na obalne ekosisteme, produktivnost algi i lokalne resurse – što je važno za ribarstvo i zajednice koje zavise od obalnih voda.

„Naša studija pokazuje, preciznije nego ranije, koliki deo ugljenika može biti bezbedno uskladišten u morskom dnu,“ rekao je Dr. Manuel Ruben, vodeći autor studije. Ipak, potrebna su dodatna istraživanja da bi se potpuno razumeli tokovi ugljenika od kopna do atmosfere.