Kad saveznici postanu problem: Presuda Hašimu Tačiju i moralna dilema Zapada

Izreka „Poznaj svog neprijatelja“ stara je i mudra, ali je podjednako važno poznavati i svoje saveznike. Zajednički interesi ne znače nužno i zajedničke vrednosti, a politička potreba za lokalnim partnerima često zasenči njihove mračne strane.

Ove nedelje sudsko veće Specijalizovanog suda u Hagu izreklo je presudu bivšem predsedniku Kosova Hašimu Tačiju i drugim vođama Oslobodilačke vojske Kosova (UČK): Tači je osuđen na 25 godina zatvora zbog ratnih zločina i zlostavljanja počinjenih tokom i nakon sukoba 1998–1999. Sud je među ostalim utvrdio učešće u skoro sto ubistava, nezakonita pritvaranja i mučenja.

NATO je 1999. godine imao ključnu ulogu u zaustavljanju politike Slobodana Miloševića, ali nije bilo neophodno potpuno oslanjanje na lokalne oružane grupe da bi se postigli vojni ciljevi. Ipak, u javnoj percepciji UČK su često bili predstavljeni kao heroji otpora, dok su Srbi bili demonizovani — pojednostavljen narativ koji je olakšao političku mobilizaciju, ali je istovremeno prikrivao moguće zločine istih „heroja“.

Ilustrativna je anegdota o američkom portparolu Džejmsu Rubinu i njegovim „plejlistama“ koje su, kako se prenosilo, bile slične onima Hašima Tačija: simbolično pokazuje kako međunarodni uticaj i popularna predstava mogu oblikovati odnos prema lokalnim akterima.

Hundreds of war veterans gather in Pristina, Kosovo to protest the sentencing of KLA leaders, including former president Hashim Thaci, for war crimes - REUTERS

Autor podseća i na istorijske paralele: zapadna saradnja sa Staljinom nakon pakta sa Hitlerom, pa kasnije javno opravdavanje zbog potreba Drugog svetskog rata, pokazuje koliko politika i propaganda mogu promeniti percepciju saveznika.

Sećanje na izbore održane ubrzo posle rata svedoči o podelama u društvu. Dok je pacifista Ibrahim Rugova dočekan ovacijama, Tači je dočekan tišinom — koja je bila više izraz straha i poštovanja nego ljubavi. Mlađe generacije koje su rano odrastale uz sećanja na rat percipirale su UČK kao oslobodilačku silu i teško podnose narative koji njihovim liderima pripisuju zločine.

Protivurečni protetsni skupovi u Prištini i u Srbiji nakon presude potvrđuju koliko su ratne lojalnosti duboke i dugotrajne. Kao što se desilo i s glorifikacijom figura poput Ratka Mladića u nekim krugovima Srbije, i u slučaju Kosova postoji opasnost potpune idealizacije ratnih aktera s obe strane.

Jedno nezakonito ubistvo je dovoljno da započne krivični postupak; u određenim okolnostima pojedinačno ubistvo može biti element genocida, ako je dokazana namera da se uništi određena grupa.

Zaključak je jasan: čak i kad se borimo za pravedan cilj, treba izbegavati vektorizovanje i idealizovanje oružanih protagonista. Kritičko sagledavanje sopstvenih saveznika najbolje štiti principe zbog kojih se borimo — inače rizikujemo da nehotice pomognemo pravim zlikovcima.

Mark Almond je istoričar i direktor Crisis Research Institute u Oksfordu.