Demokratizacija svemira: Prilike, rizici i pitanje pravičnosti za autohtone narode

„Indija je na Mesecu“, objavio je S. Somanath, predsednik Indijske svemirske organizacije (ISRO), u avgustu 2023. Taj trenutak nije bio samo naučno dostignuće — imao je i jak kulturni i geopolitički odjek.

U proteklih desetak godina vidimo brzo širenje svemirske aktivnosti: nove države — uključujući nekoliko afričkih zemalja — pokreću programe, a države koje ranije nisu učestvovale u svemirskoj trci, poput Indije i Izraela, ostvaruju ambiciozne poduhvate na Mesecu. To je dovelo do govora o demokratizaciji svemira — ideji da više aktera može ravnopravno učestvovati u svemirskoj ekonomiji.

Nejednakost resursa i uticaj velikih igrača

Nisu sve svemirske agencije iste. Sjedinjene Države i Kina raspolažu znatno većim budžetima i infrastrukturom, što im daje mogućnost da oblikuju norme za satelitske sisteme, mesta sletanja i upravljanje resursima. Takvo postavljanje standarda može postati de facto pravilo kojem će ostali morati da se prilagode.

Infrastruktura, zemljište i prava autohtonih naroda

Izgradnja lansirnih baza, test‑poligona i prateće infrastrukture često zahteva udaljena područja sa pristupnim putevima. Mnoge od tih lokacija leže na zemljištima gde autohtone zajednice imaju snažne istorijske ili pravne zahteve. U praksi je to dovodilo do sukoba — primeri uključuju kontroverze u zapadnoj Australiji i drugim regionima gde su ranije vršene rudarske aktivnosti.

Uključivanje autohtonih perspektiva nije samo etičko pitanje — ono pomaže i da se zaštite životna sredina i kulturna prava dok gradimo infrastrukturu na Zemlji za istraživanje svemira.

Reciprocitet, pristup i model „Pay To Play"

Iako ulazak u svemir često zahteva značajna finansijska i tehnička ulaganja — fenomen poznat kao „pay to play“ — pristupi zasnovani na recipročnosti mogu omogućiti manje bogatim akterima pristup podršci i resursima. Inicijative kao što je pokret „Dark and Quiet Skies“ (za tamno i tiho nebo) promovišu zajednički interes: očuvanje vidika noćnog neba i smanjenje svetlosnog i radio‑zagađenja.

India’s successful lunar landing prompted celebrations across the country, like this one in Mumbai.AP Photo/Rajanish Kakade

Održivost i upravljanje orbitom

Povećanje broja aktera — državnih i privatnih — komplikuje očuvanje orbitalne sredine. Masovna lansiranja satelita i formiranje velikih konstelacija povećavaju rizik od svemirskog otpada i povećavaju šanse za kolizije. Dok bi ograničavanje broja satelita moglo pomoći u zaštiti orbite i noćnog neba, takve mere se suočavaju sa suprotstavljenim ciljevima, kao što je globalno širenje internet‑pokrivenosti.

Ko definiše poslednje granice?

Umesto da pitamo da li treba ići u svemir, važnije je raspraviti zašto idemo, ko ima koristi i kako obezbediti pravičan pristup. Brza i inkluzivna demokratizacija može otvoriti prostor za više aktera i perspektiva, ali postavlja izazove u postizanju međunarodnih dogovora i standarda. Konzervativniji pristup koji ograničava ulaz rizikuje da marginalizuje zemlje u razvoju i autohtone zajednice.

Tehnologija, etika i višestruki narativi

Narativi o tehnologiji se menjaju kako se tehnologije primenjuju. Ono što je nekada delovalo futuristički danas je svakodnevica — ali razvoj robota, biotehnologije i veštačke inteligencije nosi i jasne prednosti i stvarne rizike. Svemirska politika mora uključivati širok dijalog kako bi se izbalansirali tehnološki napredak, etička odgovornost i održivost.

Naš tim istraživača iz različitih disciplina (svemirska politika i pravo, etika, geografija i antropologija) zagovara uključivanje raznovrsnih glasova — od država i akademske zajednice do autohtonih naroda i civilnog društva — u donošenje odluka o budućnosti svemira.

Ovaj tekst je na osnovu članka objavljenog u The Conversation. Autori: Timiebi Aganaba (Arizona State University), Adam Fish (UNSW Sydney), Niiyokamigaabaw Deondre Smiles (University of British Columbia) i Tony Milligan (University of York).