Drevni Požari Koji Su Besneli Hiljadama Godina — Pouka Za Današnje Klimatske Krize

Pre oko 201 milion godina, tokom intervala ekstremnog globalnog zagrevanja na prelazu iz Trijasa u Juru, velike delove današnje Evrope zahvatili su dugotrajni i intenzivni požari, pokazuje novo istraživanje objavljeno u Nature Geoscience.

Šta su naučnici otkrili?

Međunarodni tim analizirao je izuzetno dobro očuvane sedimentne zapise iz četiri bušotine, među kojima je i nedavno izbušena jezgra iz Velike Britanije dužine 640 metara. Istraživači su koristili kombinaciju tradicionalnih i novih proxy pokazatelja: fosilni ugljen (charcoal), poliaromatične ugljovodonike (PAH) nastale u dimu požara i nov razvijen Palinomorfni Indeks Tamnosti, koji kvantifikuje potamnelost fosilnog polena i spora.

(Photo by Nuh Isa Nada El Carillo via Pexels)

Rezultati pokazuju jasno i trajno potamnelu zonu u mikrofosilima koja se poklapa sa razdobljem masovnog izumiranja i eksplozivnim širenjem paprati — tzv. papratnim vrhuncem. Tim je izvršio oko 15.000 pojedinačnih merenja polena i spora kako bi potvrdio ovaj obrazac.

Kako je nastao taj efekat?

Istraživači objašnjavaju da je masovno izumiranje povezano sa intenzivnim vulkanskim emisijama ugljen-dioksida usled cepanja superkontinenta Pangea, što je dovelo do porasta temperatura od oko 5 do 10 °C. Usled tog stresa, drveće se povuklo i došlo je do erozije zemljišta — poremećeni krajobrazi brzo su preuzeli oportunističke paprati koje su formirale široke papratne savane sklone požarima.

(Photo by Saravanan Narayanan via Pexels)

Paprati su, prema analizi, delovale i kao katalizator i kao gorivo: masivne nadzemne naslage suvih paprati lako su gorjele, dok su podzemni rizomi omogućavali brzu obnovu i dalje širenje paprati nakon požara. Tako je nastajao začarani krug ponovljenih velikih požara koji su mogli trajati desetine do stotine hiljada godina.

Zašto je nova metoda važna?

Palinomorfni Indeks Tamnosti (PIT) zasniva se na kvantifikaciji boje pojedinačnih zrna polena i spora pomoću RGB skale iz kamere na svetlosnom mikroskopu i pretvaranja u prosečnu sivu vrednost. Ovaj pristup pomaže da se prevaziđu ograničenja samih čestica ugljena (koje se mogu fragmentisati) i PAH signala (koji se mogu redeponovati daleko od izvora požara), i pruža dodatnu, nezavisnu meru povišene požarne aktivnosti u slojevima sedimenta.

(Photo by Aviz Media via Pexels)

„Tamna Zona“ u mikrofosilima pojavila se istovremeno u svim četirima jezgrama, što ukazuje da nije rezultat lokalnih uslova zakopavanja već regionalnog, pa i globalnog, atmosferskog efekta povezanog sa dugotrajnim požarima i zagrevanjem.

Šta to znači za nas danas?

Autori ističu da je kombinacija jakog zagrevanja izazvanog emisijama CO2, krčenja šuma, erozije i širenja oportunističkih biljaka — u ovom slučaju paprati — dovela do pravog „savršenog olujnog“ scenarija za beskonačne požare u paleoekosistemu. To je relevantno i danas: moderni klimatski stres, deforestacija i invazivne ili oportunističke vrste mogu stvoriti slične povratne petlje i povećati rizik od dugotrajnih, intenzivnih požara.

Studija ne tvrdi da se istorija tačno ponavlja, ali upozorava na procese i mehanizme koji mogu pogoršati uticaj klimatskih promena na ekosisteme. Razumevanje takvih starih događaja pomaže da bolje procenimo dugoročne posledice današnje ljudske aktivnosti na klimu i biodiverzitet.

Ključni podaci

• Starost događaja: ~201 milion godina (Trijas–Jura)
• Temperaturno povećanje povezano s događajem: 5–10 °C
• Analize: ~15.000 merenja polena i spora iz četiri jezgre, uključujući 640-metarsku jezgru iz UK
• Glavni pokazatelji požara: potamnelost mikrofosila (PIT), fossilni ugljen i PAH