Autori ističu da je klimatska kriza istovremeno upravljački i ekološki problem koji zahteva aktivno učešće lokalnih zajednica. Velike katastrofe su porasle za 83% od 1990-ih; prošle godine zabeleženo je 23 takva događaja (276 mrtvih, 115 mlrd $ štete). Predlaže se preusmeravanje subvencija iz fosilnih goriva ka merama ublažavanja, ulaganje u prirodom zasnovana rešenja i reforme FEMA, uključujući brže buyout programe i jedinstveni portal za federalnu pomoć.
Klimatska demokratija: Kako Lokalne Zajednice Mogu Smanjiti Rizik Od Katastrofa
„Svi pričaju o vremenu“, stara dosetka glasi, „ali niko ne preduzima ništa povodom toga.“ Danas znamo da to više nije tačno: naše svakodnevne odluke, naročito način na koji koristimo energiju, utiču na to da li će vreme postajati ekstremnije i štetnije.
Rastuće posledice ekstremnog vremena
Prirodne katastrofe — od poplava i šumskih požara do tornada i smrtonosnih talasa vrućine — sve češće su tema vesti. Velike katastrofe, one sa štetom od najmanje 1 milijarde dolara, porasle su za 83% širom sveta od 1990-ih. Prošle godine zabeleženo ih je 23 (treći najveći broj od 1980.); one su prouzrokovale 276 smrtnih slučajeva i 115 milijardi dolara štete. Naučnici upozoravaju: nema mesta gde se može sakriti — svaka regija je pogođena.
Šta je „klimatska demokratija“?
Pojam klimatska demokratija označava model u kojem lokalne zajednice aktivno uključuju građane u sprečavanje, pripremu i oporavak od vremenskih katastrofa. Ideja je da svako ko ostavlja ekološki otisak — dakle, svako — ima glas i ulogu u donošenju odluka koje smanjuju rizik.
Primer praktičnog pristupa
Climate Democracy Initiative, nevladina organizacija iz Kolorada, ističe da je klimatska kriza i pitanje upravljanja, naročito u malim i ruralnim zajednicama sa ograničenim resursima. Organizacija pomaže zajednicama da izgrade građansko liderstvo i mehanizme odlučivanja, kako bi same oblikovale odgovor na ekstremno vreme, umesto da čekaju nesigurnu i fragmentiranu saveznu pomoć.
Uloga savezne vlasti i poreske subvencije
Iako je lokalna akcija ključna, savezna vlada ne može da izbegne odgovornost. Decenijama su postojale subvencije za proizvodnju fosilnih goriva: direktne federalne subvencije procenjene su na oko 35 milijardi dolara godišnje. Kada se uračunaju društvene i ekološke štete, stvarni trošak za američko društvo procenjuje se na 725 milijardi dolara godišnje — primer dugotrajne korporativne pomoći za zrelu industriju.
Nasleđeni rizici i infrastruktura u lošem stanju
Državna strategija prošlog veka bila je kontrola prirode inženjerskim rešenjima. Danas skoro 17.000 brana visokog rizika i najmanje 24.000 milja nasipa u SAD imaju prosečnu starost preko 60 godina, i mnoge nisu projektovane za intenzitet današnjeg ekstremnog vremena. Procene pokazuju da bi popravka neispravnih brana koštala preko 165 milijardi dolara, popravka nasipa oko 70 milijardi, a oklopljavanje priobalja protiv rasta nivoa mora zahtevalo bi 416 milijardi dolara do 2040. Često je isplativije i sigurnije ulagati u nestrukturalne, prirodom zasnovane mere ublažavanja rizika.
Managed retreat i reforme FEMA
Izbegavanje katastrofa kroz plansko premeštanje stanovništva može biti ekonomičnije: federalni otkupi ugroženih domova vraćaju do 6 dolara za svaki 1 dolar uložen, u poređenju sa oko 2 dolara koje vraćaju projekti tipa nasipa ili prilagođavanja zgrada. Međutim, prosečno vreme za završetak FEMA buyout programa često je najmanje pet godina — predugo za mnoge porodice.
Sa više od 30 federalnih agencija koje nude programe za otpornost, postoji potreba za jedinstvenom tačkom pristupa i portalom za prijavu kako bi pomoć bila brža i transparentnija. FEMA bi takođe trebalo da odobrava lokalne planove odgovora i oporavka pre katastrofa da bi ubrzala post-katastrofalnu intervenciju.
Šta lokalne zajednice mogu i treba da urade
Ljudi su istovremeno žrtve i rešenje: lokalne mere kao što su ažurirani građevinski propisi, pametno planiranje zemljišta, zoniranje, kontrolisano povlačenje, ulaganje u čiste energetske tehnologije i obnova ekosistema mogu značajno smanjiti izloženost i troškove. Ključ je u kombinaciji lokalnog odlučivanja i pouzdane, ciljane savezne podrške.
Zaključak: Klimatska kriza je i upravljački problem i pitanje javne politike. Ulaganja treba preusmeriti ka ublažavanju rizika i otpornosti, dok lokalne zajednice treba da budu u centru donošenja odluka.
Autor: William S. Becker je bivši centralni regionalni direktor Ministarstva energetike SAD za programe energetske efikasnosti i obnovljivih tehnologija. Becker je izvršni direktor Presidential Climate Action Project.
Copyright 2026 Nexstar Media, Inc. Sva prava zadržana.
Pomozite nam da budemo bolji.
