Nova analiza fosilnog polena pokazuje da je pad evropskog stanovništva tokom Crne smrti (1347–1353) izazvao dugotrajan pad biljne raznovrsnosti tokom približno 150 godina. Iako je došlo do širenja šuma nakon napuštanja njiva, mnoge vrste zavise od dugoročnog ljudskog upravljanja (orba, ispaša, krčenje). Autori predlažu "šahovnični pristup" — mozaik staništa — kao strategiju za očuvanje različitih vrsta u kulturnim pejzažima.
Neočekivani efekat Crne smrti: zašto je pandemija smanjila biljni diverzitet u Evropi
Scientists reveal why Black Death led to plant diversity plummeting across Europe
Nova studija zasnovana na analizama fosilnog polena ukazuje da je nagli pad evropskog stanovništva tokom Crne smrti (1347–1353) doveo do dugotrajnog pada biljne raznovrsnosti širom kontinenta, suprotno očekivanjima o prirodnom "ponovnom divljanju".
Kako su istraživači došli do zaključka
Tim naučnika je pregledao zapise fosilnog polena sa različitih lokacija u Evropi i uporedio sastav biljnih zajednica u vekovima pre i posle pandemije. Analiza pokazuje značajan i trajan pad biljne raznovrsnosti tokom približno 150 godina nakon Crne smrti.
Zašto je došlo do pada raznovrsnosti?
Autori objašnjavaju da su mnoge današnje cenjene biljke zavisne od dugotrajnog ljudskog upravljanja zemljištem — oranja, ispaše, krčenja i drugih tradicionalnih praksi koje stvaraju i održavaju specifična staništa. Kada su farmi i pašnjaci napušteni i tradicionalne prakse prestale, šume su se proširile, ali su pritom nestala staništa pogodna za brojne vrste koje su bile prilagođene disturbiranim, poljoprivrednim pejzažima.
A family lies dead and dying in the street while a cart carries away corpses of those who have already succumbed to the plague (Getty Images)
"Kako su se njive napuštale, prestajale su i tradicionalne prakse upravljanja zemljištem, pa su šume napredovale", rekao je Jonathan Gordon, jedan od autora studije objavljene u časopisu Ecology Letters.
"Umesto da podstakne rast biljne bioraznovrsnosti, ona je naglo opala", dodao je dr Gordon sa Leverhulme centra za antropocenski biodiverzitet Univerziteta u Yorku.
Implikacije za savremeno očuvanje
Rezultati dovode u pitanje jednostavan pristup koji pretpostavlja da povlačenje ljudi iz prirode uvek poboljšava biodiverzitet. Umesto toga, autori predlažu "šahovnični pristup" — održavanje mozaika staništa (usevi, šume, pašnjaci, ribnjaci i jezera) kako bi se sačuvale različite grupe vrsta koje su se razvile u kulturnim pejzažima poslednjih milenijuma.
"Naš rad nudi nijansiraniji pogled na odnos ljudi i prirode", rekao je Chris Thomas, koautor studije. "U mnogim slučajevima biodiverzitet i ljudsko korišćenje zemljišta ne moraju biti u sukobu — često su međusobno zavisni."
Primeri iz prakse
Istraživači navode primere uspešnog balansa između ljudi i prirode, kao što su iberijske dehesas i montados, alpski pašnjaci i mađarske tanye, gde tradicionalne poljoprivredne prakse održavaju visok nivo bioraznovrsnosti.
Autori upozoravaju i na opasnosti prekomernog ljudskog uticaja — kao što su ekstenzivne monokulture i prekomerna ispaša — ali ističu da politika očuvanja treba da prepozna i vrednost održavanih, kulturnih pejzaža.
Pomozite nam da budemo bolji.
